Јавности РС слабо познати Теофил Панчић, колумниста једног другосрбијанског листа, недавно је батинан по бијела дана. Даље се згражавамо.

Како год се прихватиш ове теме, налијепиће ти неку етикету. Али, не пишем сад због ових што лијепе бар кодове на људе, већ оних који имају снаге да се издигну изнад примитивних ограда.

Изазива ми физичку мучнину што то морам рећи (јер се то подразумијева), али то вам је кад извјесне ствари загризете до пола: Напад на сваког новинара ја лично третирам као напад на службено лице, а даље је на држави (Србији) да покаже како се слаже са Дани(ј)елом Симићем. Сад кад смо окончали то секташко мантрање, да пређем на суштину онога што желим рећи.

Плоча постављена на приморску испоставу система усташких логора смрти Јадовно (Слана), полупана је готово одмах пошто се Иво Јосиповић исликао пред Шарановом јамом. Шта бива даље?

Ништа.

Дјевојка из Србије је ухапшена у Хрватској и изведена пред суд, јер је развила своју националну заставу и грб који је званични грб њене државе, на мјесту гдје је преко 40.000 њених сународника побијено 1941. године. И још је осуђена и наплаћена јој је казна. Шта бива послије тога?

Ништа.

Бар десетак регистрованих напада на туристе српске националности се у Хрватској десило овог љета, а нерегистровани су вјероватно покривени оним транспарентом упућеним поводом рекетања у Сплиту, а који је гласио: Србе на врбе. Шта се зби тим поводом?

Ништа.

Да не идем даље у ништавило, ЈЕДАН ЧОВЈЕК који се бави књижевном критиком и политичким коментаром бива нападнут у Земуну. Шта је чинодејствије потом?

Оглашава се предсједник Србије. Оглашава се читав политички врх, на челу са Гљивицом Дачићем. Њега антиратнопрофитерска каста (новинарске подврсте) брифингује сваки час. Гљивица је министар внутерњих дјела, па га се тјера да душу своју испусти сваки пут кад га сретну, а на тему наласка особа које су насрнуле на Богумила Оморику (Теофил Панчић).

Сви медији и посредници, бабе гатаре и бабе врачаре; укључили су се у притисак на извршне власти. Баве се анализама и процјенама, исцртавају скице могућих наручилаца и већ планирају потезе које ће законодавне и судске власти донијети у вези са овим инцидентом. И то на државној разини, а не у појединачном случају.

Када то све гледам, не могу да се суздржим и спријечим да из моје етикетиране личности искочи гњевни урлик: СВЕ БАШ КАКО ТРЕБА И ДОЛИКУЈЕ!

Тако се то ради! Мислим да је ово свијетао примјер да се може. Медији напросто морају схватити своју друштвену улогу и вршити притисак. Барем кад је њихова глава у питању, односно штитити се тачно у пропорцији утицаја који могу да остваре на друштво. Не може свака шуша да удара на новинара.

Једино мене, овако као човјека који нешто сад размишља о друштву у цјелини, занима зашто се све то није десило и у случајевима које сам набројао? Већина са којима сам подијелио мишљење, сматра да су људска и грађанска права Богумила Оморике битнија од свих осталих учесника у саобраћају. Барем када је у питању Београд и медијски простор којим тамо суверено влада династија Невладинића.

Рецимо, Фронтал је морао силне паре и муку да уложи да га више не хакују, а најмање три пута смо објављивали кад су то успјели. Касније нам је досадило. Само пар колега је пренијело да смо уопште на мети радикалних исламиста.

Зашто?

Хајде сад да се кладимо, да пробају хаковати било кога из династије Невладинића, да ће то објавити на широком потезу од Бихаћа до Мостара (виа Тузла)? Плус полуосовина Загреб – Београд. Хајде да се кладимо да је (не дај Боже) фалила длака са главе било ком мом новинару (као у предметном случају), да би то отишло можда до црне хронике?

То су ствари које мене брину.

Какво ми то онда друштво правимо и какви су то наши приоритети, ако је (уз сво дужно поштовање Богумилу) један човјек ТОЛИКО БИТНИЈИ од она три ништавна примјера која сам навео горе? Бојим се, друштво које је горе од класичног тоталитаризма. Из простог разлога што стално мрсомуди о слободи, једнакости, братству.

Ја, рецимо, увијек наглашавам припадницима Невладинићке секте да су они моја браћа (макар по Адаму), али они упорно више истрајавају на сегментима гдје их критикујем, и одлучно одбијају да будемо космополитска родбина.

Сви знамо да је истицање згодних детаља и стављање у историјски контекст пропаганда, а не историјска наука. Као што просто истицање једне вијести више него што то заслужује, даје једнак ефекат као да сте ефективно лагали о оним које нијесте спомињали, или сте их споменули узгред. А то сте радили јер вам не одговарају. Тако мене заиста брине зашто се предсједник Србије и остатак екипе нијесу огласили у већ три пута поменута, инфамозна три случаја?

Покушаћу да дам личан одговор, јер за разлику од већине вас који ово читате, имао сам прилику лично бешједити са Богумилом.

Негдје у доба студентских протеста, да ли би 1998. или 1999. године (не знам тачно), неко се сјетио да на Филолошки факултет доведе истог тог Богумила Оморику, који је тад ваљда исто писао за тад далеко битније и утицајније Време, које (опет тад) није уређивао Дамир Калембер као данас. Да ли да убије дневицу од „Отпора у настајању“, или је о свом трошку пристао да буде узор младима, не знам.

Знам да се препирао најстрашније са екипом која је данас у врху руководства „Српског сабора Двери“, и морам признати да сам више него једном хтио да помогнем Богумилу, суоченом са егзистенционалним врисцима о моштима наших светих предака.

Ипак, на крају једне рунде, ознојени Теофил њима узвикну да је (цитирам): то што они говоре против српских националних интереса.

И тако ја, као студент српске књижевности и језика, љубазно се укључим у расправу и питам Богумила: Када ће се Време почети штампати ћирилицом, и да ли је то питање против српских националних интереса? Није ме прво добро разумио или чуо, а онда се са олакшањем насмијешио на тон мог гласа и рекао:

Не, наравно, ваше питање није против српских националних интереса. Време се неће никад штампати ћирилицом, јер је основано на латиници. Исто тако се ни НИН никад неће штампати латиницом.

Онда сам ја њега суочио са читавим низом примјера и чињеница, гдје је то што он говори једна досјетљива демагогија, заршивши са питањем да ли му можда то изгледа као културни геноцид и једна од главних тековина тоталитарног друштва, што је крајем 1945. године 99,99% писмених Срба користило ћирилицу, а данас је тај проценат готово па обрнут? Зашто „невладине организације“ финансиране од влада ненаклоњених српском националном интересу, своју медијску галантерију УВИЈЕК угађају на латиници?

Ова питања су за сваког ко је једном прошао крај вечерње школе крајње реторичка, али јасно сам давао до знања да чекам одговор.

Нијесам етикетирао, нијесам вријеђао, само сам разговарао о чињеницама. И шта ће Богумил, суочен са том количином недискутабилног школарачког знања (а баш сам био у форми), замислио се. Онда је као старији, мудрији, објављиванији; врло просветитељски и аргументовано пред студентима језика и књижевности одговорио:

Ја се тад нисам био родио.