Приближавају се избори, у утрци за сваки глас настојимо се представити у што бољем свјетлу нашим бирачима, као и показати како наши политички супарници не заслужују повјерење грађана.

У мору испуњених или неиспуњених обећања, нових радних мјеста, изграђених школа, болница, путева, повећаних плата и пензија, искрсне и понеко залагање за јачање институција и правне државе, изградњу демократског друштва...

У друштву гдје пословица „нема `љеба без мотике“ утиче и на оцјену и евалуацију рада друштвено-политичких радника, врло је тешко бити посланик у парламенту. Питати посланика „шта си урадио за ове 4 године?“ је исто као питати грађевинског инжењера који се бави надзором у грађевинарству „шта си саградио?“.

Недавно сам у Софији учествовао на конференцији на тему „Транспарентност и отвореност парламената југоисточне Европе“, гдје се расправљало и о различитим методологијама у оцјенама рада парламената и парламентараца.

Општа је оцјена скупа да је врло тешко успоставити методологију која ће достојно оцијенити рад парламената и паламентараца, прије свега зато што број дискусија или реплика не значи и квалитетан допринос законодавном процесу, као што ни број усвојених закона не значи и да су усвојени закони квалитетни. Када би сви посланици дискутовали и реплицирали двоструко више, онда би донијели двоструко мање закона или би радили двоструко дуже и потрошили двоструко више буџетских средстава потребних за рад парламента.

Поред законодавног процеса, дискусијâ о нацртима закона у начелу и о појединостима, те уложених амандмана на приједлоге закона, поред вршења надзора над радом извршне власти, дискусијâ о извјештајима и информацијама,  постављених посланичких питања, предложених закључака, мора се истаћи и једна друга улога парламента: парламент је центар јавног и политичког живота, арена за размјену идеја, мисли и ставова иза које стоји воља грађана, и допринос парламентараца изградњи демократског друштва, промоцији вриједности којима наше друштво тежи, његовање политичког јединства истовремено уважавајући идеолошке разлике, је нешто што је врло тешко измјерити и оцијенити.

Као неко ко нема проблема са извјештајима Центра Цивилних Иницијатива, у смислу броја дискусија, реплика, посланичких питања и предложених амандмана, врло често морам бранити своје колегице и колеге посланике који су били мање „активни“.

Пропорционални изборни систем у Републици Српској који делегира изабране представнике пропорционално броју бирача испред сваке изборне јединице (теоретски је могуће да сви посланици у Скупштини Србије буду нпр. из Београда) ставља тзв. лобирајућу улогу, тј. улогу дистрибуције средстава друштвеног богатства на основу политичког легитимитета, па можда и изнад законодавне улоге парламента, па је зато посланик који није био претјерано активан у дискусијама, али је „излобирао“ нову школу, реконструкцију дома здравља, или асфалтирање пута у својој општини, оправдао своју улогу.

Политичко јединство и равномјеран регионални развој Републике бива важније од квалитета закона који се доносе, јер није важније колико имамо правника, економиста, инжењера или доктора у Скупштини, од тога колико наши парламентарци долазе из различитих дијелова Републике Српске.

Наглашена законодавна улога извршне власти (у смислу доношења уредби и правилника, те предлагања закона Скупштини) ипак наилази на одређену, значајну, контролу од стране законодавне власти, чиме законодавна улога парламента не губи на значају, поготово имајући у виду могућност да се компензационим листама осигура присуство посланика неопходних за законодавни процес.

Наредни избори ће, по многима, бити најпрљавији до сада, али упркос томе не требамо заборавити на чему требамо радити наредних година, јер јачање институција Републике Српске и демократизација нашег друштва циљ је свих странака.

Посљедњих година Влада је урадила много у смислу отворенијег и транспарентнијег законодавног процеса, Народна Скупштина је користила интернет и своју веб-страницу на којој су предложени закони на дневном реду  били постављени прије него су их посланици добили у руке, у смислу укључивања невладиних организација у процес креирања и доношења одлука добијамо све похвале у региону, али може још много тога да се уради: посланици, користећи инфраструктуру својих странака, могу много више да приближе законодавни процес грађанима, и да их упознају са могућностима како да и између избора утичу на процес креирања и доношења одлука; медији могу много темељитије да прате рад парламента, и да расправу из посланичких клубова, посланичких клупа и са јавних расправа пренесу у домове грађана РС; странке могу много боље да, развијајући програмске акте и оцјењујући њихову реализацију, остварују квалитетнију комуникацију са својим чланством и бирачима, умјесто тек повремених слања саопштења за медије.

Република Српска, колико год били незадовољни њеним економским и технолошким развојем, степеном образовања становништва или културном непрепознатљивошћу, има стабилан политички и демократски систем који је предуслов економско-социјалног напретка, диверсификацију политичке сцене на две значајне, политички супротстављене коалиције, независне медије и развијен невладин сектор.

Република Српска се постепено ослобађа канцерогеног утицаја ОХР-а на њене политичке процесе, а треба и да, кроз уставне промјене у БиХ, дефинише своје односе са другим ентитетом који јој неће сметати у њеном развоју.

Република Српска није богата, али живи у складу са својим могућностима, и живи на здравим ногама који јој гарантују дуг живот и дуговјечност.