Искрен да будем , у блоговима Рајка Васића понекада налетим и на покоји израз који ми се допадне.

Задњи од њих је „нудигузи“...ријеч која савршено осликава неке од наших карактера.

Без обзира што овим појмом Рајкан немилице крсти васколику опозицију, која му постаје све већа ноћна мора, будући да је љето замакло у фазу када је ноћ дужа од дана, а тиме и дани владавине све краћи.

Међутим, Рајкова невоља је у томе што заборавља на чињеницу да историјат  нудигузизма сеже у времена потпуно неповољна за његову причу.

Тачније речено, у не баш тако давно „бабље љето“ када су нам неке тешке гусјенице  усадиле  паразитске ларве које се и дан -данас немилице хране искључиво на уштрб  добрих домаћина.

А за довођење тих гусјеница су искључиво заслужни оновремени нудигузи.

Они исти који у она страшна, претходна времена, нису били кадри на страшноме мјесту постојати, већ кадрији на авион стићи па утећи.

На срећу, баш зато што њих није било, ипак смо много добили, а прије свега медијски рат.

Јер смо успјели да нас представе као народ ријетко пријеке нарави – да чим нам конобар донесе млако пиво, ми одмах потегнемо ножа из потаје...

Да се ласно растајемо с сунцем, заточници мријети навикнути...

И зато сам убијеђен да нам, само из тих разлога, у Дејтону са дужним страхопоштовањем дароваше ову Републичицу...јер им се учинило да је с нама боље пакт него рат, боље тромб него гроб...

И да су са примјетним страхом и зебњом ушли међу нас, какви стварни јесмо...

У почетку чак и зидаху читава утврђења и бункере на којима би им позавидио и сам Енвер Хоџа, накрцане храном, џебаном и осталим еспапом за дуготрајну опсаду.

Но, умјесто бомби засуше их бомбоне, умјесто свијеће дочека их цвијеће, те  бескрајни  шпалири у међувремену повраћених нудигуза који су громко клицали: „Чико, је л` сав овај `лебац твој !? “...

И који их одмах опсједоше са непристојним понудама:  узми мене, ја сам лепи... ја сам Еуропејац интелектуалац... ја сам свјежи  повјетарац...

И шта даље рећи... одатле почиње и тече историја свеукупног нудигузарења на којем су почивали сви преноси надлежности, сва смјештања гузова у фотеље, и сва остала гузатања усљед којих смо остали и без гаћа на гузици.

Срећом па нам је у Скупштини остало и пар оних који у свему овоме нису учествовали, који предност још увијек дају образу, и који познају разлику између попа и боба, ђубра и ђубрива, градње и уградње, интегралне БеХа и Интегралове Српске...

И које зато Рајко Васић највише мрзи, а што је више него довољан разлог за предизборни оптимизам.