Ово је без сваке сумње био позитиван догађај какав се ријетко виђа. Њиме смо (по ко зна који пут) показали да смо сами себи криви.

Специјална и паралелна коалиција. То непрестано понављам по телевизијама ових дана, откако нас је Борис Тадић братски почастио декларацијама. Но, изгледа да није доста.

При том не мислим само на мене, него и на предсједника нам владе, познатог у мојим колумнама и као Птица Додо. Након Борисових потешчића, који су истом доносили ваздушасте поене код Бриселских му спонзора, а конкретну штету Републици Српској; београдски манекен који се по сопственом свједочењу дружио са средњошколцима док смо ми ратовали, гурнуо је прст у око и изравно коалиционом партнеру из Калдере.

Јесмо браћа, али нема ништа у кеси

Чињеница је да Борисово изгарање да приваби Харија Силеџију у Београд, без обзира на оно што му је приредио у Мостару; не одговара Додоовим личним и персоналним интересима. Тако сам за телевизију прошли понедељак изговорио:

„Борис Тадић наставља да игра своју улогу статисте пред редитељима са Запада, те умишљајући себи главну улогу, истински се уживио у садомазохистичко поистовјећење са глумцем који тумачи Вилија Бранта. Харис Силајџић, тим истим потезом, спира са себе ореол екстрема са којим се не може преговарати, јер његови међународни партнери у разградњи државности РС мијењају приступ, окрећући се блажим унитаристичким прегаоцима.

Овим потезом би Милорад Додик медијски остао као усамљен пол негативног наелектрисања, што би могао компензовати једино посјетом Загребу, до које неће доћи. А сасвим сигурно се неће збити Недељом у два“.

Морам признати да ми на живце иде та прича о Додоу и Силеџији, као два савезника који се међусобно договарају око подизања националних тензија, у себи се молећи за здравље оног другог. Зашто? Зато што би и данашња опозиција радила исто да је на власти, без обзира ко био са друге стране. То је напросто добитна комбинација, коју смо видјели толико пута до сада, а политичари баш и нијесу бића склона експерименту и иновацији пред изборе.

Браћа по Матриксу

Но, ова двојица су прогутала ту конструисану једначину. Сад се утркују ко ће први напустити центрифугу, која би онда пред изборе супарничког јарца на брвну избацила из вида „међународне заједнице“.  Без обзира што је „међународна заједница“ једна дрољава флоскула, некима то значи и већ у сриједу смо имали званичне најаве да ће Иво Јосиповић доћи у походе Додоу.

Разлог што је тај маневар замјене (сиједе главе за сиједу главу) упалио као природан слијед, а не као тук на утук, крива је поново Харијева мегаломанија. Својевремено је грађанима РС учинио незаборавну услугу, спасивши их од њихових корумпираних политичара. Након што је она теткица Ешдаун успјешно испрепадао (читај – изблефирао) екипу која је данас у политичкој пензији, опозицији или позицији; те су пристали и потписали „реформско“ укидање Полиције РС; Силеџији је било мало. Хтио је више у истој рунди, залуђен значајем и моћи окупационих власти, таман колико је српско руководство било (и данас је) неписмено по питању међународних односа и није видјело да је та моћ потпуно испухала.

На срећу становништва РС, међународне околности су се драстично промијениле, те је Педераш постао мрачна прошлост, а Силеџија трагични губитник једне једнако мрачне и анахроне политике. Како је у ФБиХ „подршка странаца“ међу ставкама од пресудног значаја за опредјељење бирачког тијела, овај гаф са теоријом завјере око посјете Јуришићу на робији, врло лако му може и запечатити политичку каријеру .

Морам признати да ме судбина једног толико нереалног и у прошлост закопаног, а надасве агресивног и ратнохушкачки настројеног политичара, ни најмање не забрињава. Са друге стране, веома ми је мило да је Иво Јосиповић испао све оно што Силеџија није. Драго би ми било и што је руководство РС још једном показало опредјељеност ка будућности и напретку, те лице јавности у Српској, која је на много вишем хуманистичком нивоу од клерофашистичког мејнстрима у Хрватској.

Лежерна званичност

Кажем било би ми, пошто се неке ствари једноставно више не могу трпити. Ова посјета нам је (по ко зна који пут) показала једно. Из протокола се најбоље види колико су клавирски прсти друга Јосиповића били некритички неопходни у руци премијера Српске. Уједно очи боде елементарна семиотичка неписмености државног апарата, односно одсуство основног појма о дипломатском језику и симболима. О битности истих не вриједи ни јаукати.

Иво Јосиповић је долазио у званичну (тј. радну) посјету!

Она је и помпезно најављивана као прво спуштање ноге на тле Републике Српске, од ангажовања регуларне Хрватске војске у операцији Маестрал 1995. године. Зато се морало инсистирати да Јосиповић прво дође у Бању Луку, попне се у Кулу Републике и одржи састанак, сликања и говоранције са Додоом. Послије тога нека иду гдје год их је воља и нека раде шта год хоће.

Не видим разлог зашто то није учињено, осим ако стакла са зграде Владе РС редовно падају у јутарњим часовима, те су се плашили за Ивину безбједност.

Овако је (по ко зна који пут) историјска посјета и коначно признавање Републике Српске од стране Републике Хрватске, искориштено само за унутрашње потребе и дневнополитичко предизборно наоштравање. Са друге стране, Јосиповић је одиграо баш онако како му је пасало за представљање оним грађанима, који усљед своје екстремно десне оријентације (а такви су већина) добијају оспице при помисли на Републику Српску. Они неће имати ни једну озбиљну замјерку на његово гостовање, те ће у етер бити пуштене само оне лајаве. Чисто козметичке, које оправдавају постојање бранитељских и домољубних удруга и одгађају посјету Јадранке Косор.

Јесте да је у реформском смислу Јосиповић испао све оно што Обама није, али је као једна сиједа а модерна, образована и углађена, европска и љевичарска појава; према интересима свог народа, нажалост, испао и све оно што Борис Тадић никада неће бити. Тачније, ова посјета је приручник колеги у Београду како се то ради промишљено, паметно и са укусом. Е да и нас Бог надари оваквим љевичарима...

Од рођендана Рајко

Утрефило се да Јосиповић прије Додика долази у Дервенту, те се састаје са представницима хрватских организација. На тај начин он показује да Хрватска не одустаје од онога што је Српској припало успјехом операције Коридор 92 и да ће се званични Загреб наставити активно мијешати у дешавања на том подручју. Затим излази напоље као домаћи, те се рукује прво са локалним општинаром, па тек онда са главном политичком фигуром у Српској.

Ако је Иви Дервента била неопходна координата (због прилика код куће), наш протокол је комотно могао ту утрпати Рајка Кузманка; а да се са Додоом (због слике у бијелом свијету) сретне тек у Сијековцу. На мјесту првог масовног злочина Хрватске војске у току грађанског рата у бившој СР БиХ, тај сусрет би имао сасвим другу тежину.

Стварно није било разлога да се то тако не опосли, пошто Рајкана само још што не изнајмљују за дјечје рођендане. У Дервенти би вјероватно одиграо дипломатску улогу свог мандата, што би му добро дошло за историју, јер до сада није урадио ништа по чему би га се памтило.

Но, циљ је био да се са Ивом, било кад и било гдје, рукује Додо.

И нема даље. Не постоје никакви други интереси. Из истог разлога и интереса се ту нашао и Друг Тихи. Да упути мало помирљивих тонова и свој лик освијетли са таман онолико лукса, колико би сиједе рефлексије добио Хари да га је примио Борис.

Што то није било Инцка у Сијековцу?

Да се у протоколима ништа не дешава случајно, најбоље је показао Св. Валентин, који је нападно био одсутан у Сијековцу, али се овом Летећем Циркусу придружио касније. Наравно, нико овог Купидона није питао како му се могла десити тако увредљива омашка, те се тај дилетантски тренд у дипломатији наставио и касније.

Јосиповић није заборавио да се не извини Србима, као што Тадић јесте Хрватима у име свих Срба. Када је преслишавао Крешевске декларатисте, није их свакако сусрео у Житомислићу. Претворио је мудро своју званичну посјету у скроз незванично туристичко пропутовање по РС, обилазећи њена надалеко чувена стратишта по дејтонском кључу. Он је селебрити око којег се тиска пар урођеничких поглавица, покушавајући да ухвате мало звјездане прашине са великог бијелог бване.

На тај начин је размутио гњев својих загуљених грађана у коктел са три сунцобранчића, гдје се онај један српски и не примјети. У томе му је објеручке помогао и Јавни РТВ-сервис РС, питајући га шта је јео у влади и како му се свиђа наша соцреалистичка архитектура, те Ивчету дао прилику да каже како на институционално најбитнијем мјесту у престоници РС, није причао о политици. (?!?)

Капа доле

На крају, све честитке за Иву. Његов тако храбар потез да дође у РС, и за мајсторски протокол којим је то скинуо са ударних вијести у Хрватској. Треба честитати и предсједнику Владе РС, на још једном потезу којим се учвршћује међународна позиција РС. Истина, лаганим мелодијама и високофреквентним тоновима Иво је метафизички изломио сва стакла на Влади РС, те се у тим крхотинама коначно морамо огледати.

Јавност РС треба једном за свагда стати на пут политици ван институција, јер су сва зла у поратном периоду долазила са састанака по хотелима и ресторанима, којима предсједавају људи за које се није гласало на нашим изборима. Више никад не смијемо допустити да овако значајни дани и дешавања у њима, остављају горак укус у устима свима онима који се сјећају шта су доручковали јутрос.

Срећом, овај пут се барем играло на домаћем терену.