Послије избора у Билећи, опијени побједом, лидери опозиције су говорили „да је Билећа Република Српска у малом“, да се ближи крај „Додиковог режима“, и да од „љубави наше (њихове) нема ништа јаче“.

Само пар мјесеци послије, током једне скупштинске расправе, од парламентарних вођа опзиције чули су се сасвим другачији тонови. У више наврата су нам поновили: видjећете ви када ми једног дана дођемо на власт. Шта се у међувремену десило? Наравно, осим мамурлука? Зашто је нешто што је било извјесно, постало далека и магловита будућност?

Да ли је на промјену става утицала економска криза, која није угрозила стандард наших грађана колико су они очекивали, или их је поколебала стабилност пензионог фонда и буџета. Можда су им истраживања јавног мијења показала да бираче интересује како се одупријети посљедицама глобалној економској кризи? Можда су схватили да „донијети националну економску стратегију“, како пише у њиховом споразуму, није економски програм који нас може извући из кризе, него тек најава да ће га једног дана имати. Вјероватно кад криза прође.  Како им је послије тог сазнања изгледала њихова изборна стратегија? Јел` им можда личила на шугаву кокош?

Не бих вам знао то рећи, али знам шта је мени у том коалиционом споразуму баш „шугаво“.

Наиме, опозициони „патријарси“ у другој реченици овог споразума су обзнанили да ће бити заустављени јавни радови ако они дођу на власт. На тај начин би гурнули у стечај преко 200 предузећа из грађевинског сектора, што би оставило више десетина хиљада радника без посла.

Отпуштање толиког броја радника би значајно смањило пуњење буџета и пензионог фонда. Смањење прилива средстава би угрозило исплату пензија и довело до новог смањења плата у администрацији па чак и до отпуштања радника. Такав развој ситуације би водио ка још већем сиромаштву грађана, социјалним немирима, политичкој и институционалној кризи.

Да ли би се у таквим социјалним и економским условима Република могла одупријети ОХР-овим наметањима штетних рјешења и преносу надлежности? Каква би била наша позиција у уставним промјенама? Какве би све уступке Република морала урадити за међународну финансијску помоћ? Да ли је то „колосијек одређен вољом народа“ или политичко дјеловање засновано на личним фрустрацијама?

У кризама је потребна јака власт која је спремна да повлачи тешке и непопуларне потезе а не демагогија!