Лијепа ријеч,кажу, и гвоздена врата отвара. А да Милетова ријеч отвара и сва могућа врата на ономе што се назива институцијама Републике Српске, не треба посебно ни образлагати.

Јер се Његова ријеч исто као и царска не пориче, а  коментарисати је не  смије чак ни Рајко Васић.

А Миле Национале је ових дана рекао и то да нема проблема да Република Српска испуни одлуку Суда за људска права у Стразбуру у предмету „Сејдић и Финци против БиХ“ , јер је то,како је Он нагласио, неопходно за наставак пута у Европу.

Слиједом чега ће се наше институције разлетити да нам забију коље и остале путоказе на путу са којег, кунемо се, нећемо скренути.

Но, немам ништа против ако је то збиља она посљедња лијепа ријеч која нам коначно, најзад и напосљетку  и гвоздена европска врата отвара.

Немам ништа ни против Европског суда који ради свој пос`о - да појединцима Финцију и Сејдићу одобри право на сан да их се једног лијепог дана може изабрати и за предсједнике свих Србаља.

И да се то мора одма` провести, јербо се ни судска не пориче, нити се о истој разглаба.

И можда бих се и сложио са тим да повријеђена права ове двојице индивидуа повлаче и колективну  примјену на све сличне случајеве, када, баш као и у свакој причи, не би постојало и једно „међутим“...

А то“међутим“ се односи на случај у којем је овај исти славни суд нашој земљаној влади већ поодавно саопштио да су повријеђена и права индивидуалаца који су право на пензију остварили у Федерацији БиХ...

А што се није одмах полетило провести...већ се са овом одлуком и дан-данас федерира на федералним судовима, која се без икаквих санкција коментарише, и са којом се очигледно зајебава.

Додуше, зајебанција са пензионерима и борцима је нешто што је на овим просторима постало уобичајено и нормално.

Ненормално је, међутим, то, да се повредама Финцијевих и Сејдићевих мањинских права придаје већа пажња од масовне повреде права конститутивних пензионера, која је такође осуђена  од тог истог Суда...

Ненормално је и то, да ови „наши“ одмах потрче да удовоље Финцијевом праву да по истеку мандатских патњи буде одмах за нешто друго биран, а да при томе ни не помену, а камо  ли као претходни услов поставе и претходно извршење судске одлуке  на чији исход чека двјеста хиљада оних који се боре за право на живот.

Ненормално је да се своје не цијени, а на туђе пристаје не питајући за цијену коју ћемо,нормално, само ми сносити...

Ненормално је срљати у корјените уставне промјене „у комаду“, јер нормална процедура подразумијева искључиво амандманско дјеловање.

Ненормални су и бескрајни наставци нашег пута у Европу, на којем треба да се растеретимо свега што имамо, а да при томе још увијек не знамо ни куда смо кренули, ни у шта ћемо ни са чиме ћемо тамо стићи...

Нормално је једино то што смо од свих њих скупа добили само ненормалан притисак.

Хоћемо ли се икада вратити у нормалу ?

Хоћемо, ако међу нама самима пронађемо и нешто нормалних...ако их јоште има.