И бијаше једном онај ненародни режим у којем смо се борили за бескласно друштво, премда смо се дијелили на такозвану „привредну базу“ и још такозванију „друштвену надградњу“...

База, тј. привреда је имала улогу да храни саму себе, али и да пуни буџете „надградње“.

А у бази бијаше и некадашњи „Чајавец“ и ми негдашњи у њему, такође подијељени на производне и административне раднике.

У чијим се халама производило, а у канцеларијама напрђивало о Кардељу и  истраживачко-развојним пројектима због којих се бјесомучно путовало, семинарило, симпозијумовало и дневничило...

Нека ми опросте све моје учене колеге из „Чајавеца“, али и ја и они знамо да тај покојник ипак није почивао на нашим шупљирањима, већ на мајсторима који су од свих наших будалаштина знали да направе нешто што је сваког двадесет и петог у мјесецу омогућавало бар „хиљаду кека у паџе“.

И зато ми није жао што више нема Кардеља, већ што нема производње, а поготово што нема мајстора који су и једини знали да производе.

Данас немамо ни мајстора ни радничке класе.

Данас немамо никакве производње, премда имамо на  хиљаде дипломираних менаџера, експерата, специјалиста, мастера и Бог би га знао више чега, а што чини огромну  надградњу без икакве базе.

Данас немамо никакве привреде, али и даље имамо буџет, који пунимо тек пуком распродајом онога што су ишчезли мајстори стварали.

Данас о индустрији наглабају они који ни минута нису провели у тутњави преса, стругова, блањалица и глодалица... које звуче потпуно другачије од монотоног бректања трактора.

Данас о пољопривреди филозофирају они који гумене чизме навлаче само када крену у флај-фишинг на Угру.

Данас о свеукупној привреди глагољају Пи-Арови министарстава у којима се и даље напрђује о савременим Кардељима и мардељима, и из којих се и даље отискује на стручне семинаре, симпозијуме, воркшопове и остала стручно-породична усавршавања...

Данас имамо и неке нове мајсторе, оне којима се у истоименом филму Александар Берчек обраћа са стиховима: мајстори, мајстори, шта сте то учинили? То више није моја кућа, то више нисам ја...

Мали савјет колегама које већ увелико воде изборну кампању: маните се Калај-исања, масонских завјера и урота зринско-франкопанских... дајте да пронађемо и поново ангажујемо оне некадашње мајсторе, који ће пробати да од гована у које смо запали, направимо барем питу у покушају.

Ако су већ могли партизани, што не бисмо и ми ?

Покушајте да овом народу објасните да буџет није за њега, већ за чиновништво, чији чинови зависе од страначких чињења и нечињења...Објасните му да пуњење буџета не доноси ништа њему, но „буџама“ које том „кожном кесом“ млате како им се дигне...

Но, и за то је потребно „мајсторско писмо“....боље речено „програм“ на којем инсистирају Фронталови коментатори.

Да ли га ја имам? Наравно, али нисам блесав да га објелоданим све до тренутка када  независни медији и приватни јавни сервиси буду присиљени да га објаве у цјелости, и када ће другима бити касно да га препишу и себи присвоје.

Опрез је, кажу, мајка мудрости... а и неки не прежу ни од чега, да би се мудрима приказали.