Још до јуче је сњежина владала нашим тротоарима. Данас скоро да је више и нема. Сплашњава под кишом, као тјелесна излучевина из општепознате изреке са овом временском прогнозом. Тако и наше сјећање.

Топи се истом хитрином, као и страх од птичијег грипа. Истина, ове сезоне је у моди била свиња, али не бих да на редакцију стиже писмо Мајки Сребренице. Уосталом пост је, а и нијесам познавао икога ко је сквикнуо од грипе. Зато мене пита један Канађанин неки дан: Шта би ви уопште добили независношћу РС?

Питао је то са некаквим просветитељским призвуком у гласу, на какав смо већ навикли од тих који овдје нађу себи женску и натуцају помало српски. Зато сам се потрудио и, крајње неприпремљен, одговорио му у секунди: Добили би трајан мир. Добро, каже он спремно и са погледом који зна знање, али осим мира... Онда се сви присутни, којима је српски језик матерњи, на његово изненађење почеше смијати.

Нема али, драги делегати ЦКСК из Бутмира. (ЦСКА  из Москве је нешто сасвим друго.) Они који овдје намјеравају подизати дјецу, имају сасвим другачију перспективу од оних, који су ту да убију пар дневница и кући препричавају доживљаје из "ратне зоне".

Зато поражава да се и наша исламизирана браћа из Сарајевске нахије, која су прошла једнаке муке, тако заборавно и неодговорно односе према миру. Као да и њих ови ловци на трофеје не посматрају кроз интеркултуралну размјену, у стилу "Ми саки, саки. Ми лав ју лонг тајм"? Они опет, а већ је осамнаестогодишњица РС, одбијају комуникацију без времеплова.

Искрено речено, прво је то било разљућујуће, па забавно, па невјероватно. Данас једва да има сажаљења према људима, који су одлучили остатак живота провести у радној акцији. Читав вијек ће свом јавном мнењу ударнички у уши набијати цуцле, које су прије тога темељно излизали и напљували геноцидима, злочинцима, Републикама Брдским, Шумским и Мрским...

Мислим, биће боље, али стварно сте досадни.

Кориштење термина шехид у званичним државним документима, без околишања затире чак и прозриву лагарију о секуларизму и мултиетничности. Но то, да се оне који нијесу понијели шехидску титулу, држи на кратком ланцу од 70.000.000 КМ дуга за незапосленост демобилизираним борцима (умало свештеномученицима исламске вјероисповјести) АБиХ, потпуно обесмишљава те жртве прињете цуцлама. То се без рата остварити неће. А за рат, ето, нема пара.

Поштени да будемо, нема ни воље. Када сам почетком мјесеца гостовао код Хршума у Забрањеном форуму, поново нијесам могао да вјерујем својим ушима. А извадио сам цуцле из њих. Муслимански политичари наглашено избјегавају да јасно кажу: Рата бити неће! Зато сам на то тоциљање о геноциду, које уз јутарњу ка(х)фицу грије душу и срце, политичком гастарбајтеру у Народној скупштини РС обзнанио: Нико у Федерацији неће узети пушку у руке, због тога што ви причате! Зашутио је, и лице му се разлило у збуњену гримасу. Видило се да му то нико и никада, а камоли на тв, није рекао у фацу.

И то је тај проблем. Политичари који су исламизирану браћу 1992. године увели у сасвим непотребно крвопролиће и братоубиство, заборавили су на ову епизоду свог дјеловања. Добро уфиксани средствима из Малезије или Сауди Арабије, они и даље халуцинирају као покварена плоча, потпуно неспособни да виде како нико од њихових гласача не би потурио своје (лично и персонално) дупе за било какве уставне промјене. Да агресивну опцију према РС заступају само естрадно, као што се петком испуњавају џумански фарзови у џемату, а осталим данима пиваре у ФБиХ праве озбиљан профит.

Заболи људе у Травнику, Зеници, Мостару, Јабланици, Бихаћу или Сарајеву; шта би било након неког референдума о независности, неке тамо РС. Баш им се ратује око нечега гдје сасвим ријетко, и углавном транзитно залазе. Исто као и ови који су некада живили у поменутим градовима, а сада су у Дервенти, Дубици, Бијељини, Братунцу, Требињу или Бањој Луци. Фућка им се за референдум, ако им неко пред сваке изборе не маше геноцидом и укидањем ентитета.

Зато треба коначно да се појави неко ко ће рећи да су у цара Тројана козје уши. Пробао је Тихић, али се одмах повукао из Прудског процеса, чим се појавио Инцко, а реис се Церић прешалтао на Фахру Радончића. Свим народима у Дејтонској Долини Плача, треба муслимански политичар који ће рећи: Срећна вам и пунољетна Српска, уз припадајуће светојануарске прикључке! Но, авај, сад је фебруар и можемо одахнути уз севдалинке о референдуму.

Јесте да је то већи хит, али Додика је прочитао чак и св. Валентин. Узвратио му је рецензијом са насловом "Лажна узбуна"; те оцијенио да, иако је баш љубитељ романси, не види да ће се ишта у тзв. Уставу БиХ промијенити до избора. До тада је циљ да ла(х)ким нотама о никад ђукановићеваном референдуму, заглушимо народњачке хитове из предизборне кампање.

Поменимо само неке: Премостићу у Градишци Саву, Иде Миле добојским аутопутом, Аеродом у Требињу и Подлуговима, Рафтинг ми је милији од струје, У Гацком је чешко пиво грко; а поготово апсолутни БЛИФФ-рејв хитови испод интелектуалних шатри: Искушење Св. Георгија на Турнеји и Брена се Аллахом на Видовдан клела. То ће музички уредници, чији су медији добили помоћ Владе РС, врло брзо повући из оптицаја, јер се гусле не уклапају у програмску политку.

И стварно, један сам од оних који мисли да народни гуслар Вукота Говедарица врло лоше, напразно и безвезе гуди о Информбироу. Не само зато што четника и партизана има таман толико, колико и независне судске власти која би се са оваквим скандалом смјела позабавити; већ што је крајње конформистички пизмити се на новинара Срне, а да се Вукота уз лелекање о медијском мраку и милошевићевском тоталитаризму, још од прошле године није огласио гарантовано нецензурисаним десетерцем на Фронталовом блогу.

Заборављају народне масе. Отприлике брзином којом ће се таблице на аутомобилима мијењати у ове биометричке, те се на крају нећемо сјећати да су икада и биле другачије. Камоли да су некада имале по два ћирлилична слова и робну марку "4С" на себи.

Е, о томе вам ја шаргијам.