Човјек се,кажу, учи док је жив.

Под условом да има и услове за живот.

И ја, се, ево, учим свих ових мјесеци на „Фронталу“, и учићу се све док и један и други некако преживљавамо.

А научио сам, стварно и без зезе, и много и свашта.

Изучио сам да као аномнимни појединци збиља свашта знамо и у све се разумијемо: да знамо за разлику између попа и боба, да знамо гдје ђаво спава и на чему небеса стоје, да знамо и када ће Ђекна умријети, а неки већ сада тврде и да ћемо поново добити вочића Зекоњу, машала...

Зато ме још више чуди како,онда, то, да нас као скуп индивидуално „ненадјебивих“ појединаца увијек и редовно зајебу  неке скупине, уније скупова и скупштинских већина ?

Мислим, очито је да је до нас...из много разлога..

До нас је, јер нам је остала (ав)нојевска навика да главе забијамо у пијесак, а стражњице оставимо на располагање оним оним гор(њ)им...

До нас је, јер свакоме од нас гологузана, који њакне о  било каквим промјенама, онај наш порив личне „ненадјебивости“ одмах почне гледати у зубе, у биографију, у родослов,  у „душу“ у којој, гарант, чучи нека опака намјера... откуд он а не ја, зашто он а не ја, што да он „засједне“ а не ја...а што се редовно завршава са „ Е, не`ш, мајчин сине, док је мене жива...под ледом и под земљом“...

До нас је, јер се тако „надгорњавамо“ до изнемоглости, а онда као помирљиво  рјешење сами себи извичемо „вођу“, ма колико нам то штете нанијело, јер уз то иду и све оне   користи и  насладе које нам пружа цркнута комшијска крава...

А због чега ме ова моја писанија понекад стављају на живе муке...

Не зато што ми је тешко написати шта мислим, већ зато што сам се уз своје, са дна каце  анонимно, маргинално и нелидерско име, усудио да додам и политичку опцију којој сам, ето, повјеровао.

И због чега ме овдје одмах „сколе“ са питањима а шта то ја, такав „надобудан“, мислим да урадим,  каква то ја рјешења нудим...шта бих то ја промијенио и хтио ?

Па да онда кажем бар дјелић онога за шта би ми  требало времена и времена:

Ја бих да сви изађемо са дна каце у којој се џибримо и до буквалне  бесвијести чекамо да нам неко нешто „понуди“...

Ја бих да се већ једном успостави власт која ће се бојати и Бога и закона, али прије свега народа састављеног од људи...

Ја бих да у рушевине мог некадашњег „Чајавеца“ вратим оне који су га стварали, да их обиђу и оданде се врате са приједлогом шта би се могло (у)радити, па макар то била и производња лимених лавора умјесто некадашње ракетне технике...

Ја бих да их се више нико и никада не дрзне називати „маргиналцима“, посебно ако су још при томе макар само преноћили хиљаде ноћи у рововима, без додатне обавезе на  нарочита јуначка дјела...

Ја бих, на примјер, умјесто у Инвестиционо-развојну бабовину, оне паре од Телекома дао у Фондове ПИО и Здравственог осигурања, које бих отргнуо од Владе, и претворио их у финансијске и кредитно-развојне институције..али се бојим да је то већ доцкан...

Ја бих ван БиХ...

Ја бих да све то остварим демократским путем, преко избора...а за то је, ипак и како год окренеш, потребна политичка странка, и зато ја у њој...јер ми се чини људском обавезом барем ради себе покушати...

Ја бих да се најзад укине велико „Ја“, а уведе нормално „Ми“...

Ма, ја бих још свашта нешто...али ми зато требају сви они који знају још више и боље од мене, а који су вољни да и они барем покушају...

Једино што не бих, јесте то да нешто мијењам силом или некога на силу учлањујем и рашчлањујем...