Европски социјалисти у Прагу тумарају тражећи одговор на лоше резултате које постижу на изборима. Претјерани формализам који се крије иза кринке легализма, а настао да премости међунационалне конфликте и размирице у овој великој европској породици, резултирао је тиме да тужба једне странке из једне земље, против друге странке из те исте земље; има за посљедицу да се приједлог за чланство СНСД не разматра до сљедећег Конгреса. Док се "не види", тј. док се наводи "не испитају".

СДП БиХ се хвале како се Европа слаже с њима, да су они у праву, да је Европа к'о бива нешто рекла Додику, а хвале се уствари што су тужибабе. СНСД ће на сљедећем Конгресу ПЕС бити примљен у чланство посматрача, ако не и пуноправно (ако до тада БиХ постане кандидат за ЕУ), скоро је извјесно. Странака на власти и земаља у којима владају социјалисти и социјалдемократи је све мање и мање, сви кључни људи изабрани поново на Конгресу су из земаља у којима социјалисти никад горе нису стајали, предсједник Партије Европских Социјалиста, реизабран, није недавно успио ући ни у Европски Парламент, а све странке које су на власти су пред тужбом или избацивањем, или у најбољем случају благо критиковани због популизма или национализма, или им је утицај тако велики да о њиховом империјализму о којем говори цијели свијет нико не проговара ни ријечи.

Зато је највећи проблем створен са словачким социјалдемократама којима се противе мађарски социјалисти, јер су у власти у коалицији са демохришћанима. Заправо, стварни је проблем у милион Мађара у Словачкој, који траже свој ентитет или федералну јединицу. Због чега Словаци нису признали Косово?!

А нису Косово признали ни Шпанци, гдје влада социјалиста Сапатеро, не зато што он воли Србе, већ очигледно зато што се боји отцјепљења Баскијаца или Каталонаца. А Грци након побједе ПАСОК-а и даље имају чврст став према БЈР Македонији и проблемима назива ове земље и њеног идентитета, јер грчки национални интерес је непромјењив, без обзира да ли је на власти љевица или десница.

На тренутак националне размирице се покушавају премостити говорима о глобалној економској кризи, и да је ту, поред заштите животне средине, простор који социјалисти у Европи требају освајати, кад већ превазиђена питања социјалне државе и правде и система заштите радних и социјалних права, који су успостављени управо захваљујући социјалистима, не дају довољно простора за убјеђивање са бирачима.

На маргинама скупа, разговарам са млађим лидерима овог покрета, и никако се не разумијемо. Разговор тече отприлике овако (само на енглеском):

Ја: У Републици Српској имамо ниско учешће јавне потрошње у БДП.

Они: То не ваља, требате дати више пара социјалним категоријама.

Ја: Да, али како очекујете да нам БДП почне расти?!

Они: Зашто да расте БДП, ако су и даље ниске плате?!

Ја: БДП смо повећали за 50%, а плате за 70%, уз 4-6% инфлације на годишњем нивоу, за посљедње три године.

Они: Па то је сјајно, али није тешко постићи такав проценат кад су плате свакако ниске.

Ја: Опет су веће него у Бугарској, која је чланица ЕУ.

Они: Па зашто вас онда туже ови из СДП БиХ?!

Ја: Они ће рећи због национализма, а ја ћу рећи због нашег става да БиХ треба да буде децентрализована.

Они: Па социјалисти се и залажу за децентрализацију. Ниједна измјена Устава у ЕУ посљедњих година није ишла у правцу централизације, већ обрнуто.

Ја: Наравно, наш модел уређења је сличан као у Белгији, која је чланица ЕУ, они хоће то да промијене, јер се између осталог, наша економија (Републике Српске) брже развија, расте учешће нашег БДП у укупном БДП Босне и Херцеговине.

Они: Да, али национализам није добар...

И управо долазимо до разлога због којег социјализам и социјалдемократија пропадају, јер идеолошка чистота неће нимало да попусти економском успјеху, јер национални интерес представља проблем, чак иако се постави као економски интерес, чак иако онај ко се противи туђем националном интересу очигледно заступа свој национални интерес, и јер негација нације и националног идентитета скоро увијек представља оружје јачег против слабијег.

Стварање грађанске државе зато доводи до мајоризације, реформа јавне управе до побједе бирократије над грађанима, увођење ефикаснијег начина одлучивања до прегласавања, реформа полиције и система безбједности до сукоба, нестабилности и несигурности, свака тековина и вриједност европске цивилизације се претвара у своју супротност.

Криминализација успјешних кроз стране судије и тужиоце, кроз невладине организације које су основале развијене земље како би давале лош публицитет земљама у развоју, кроз сумњу у процесе приватизације само два предузећа који су прикупили око 1,5 милијарди КМ за инвестиције које су довеле до тога да имамо чак и благи раст БДП у години кризе, док сви остали имају двоцифрени пад, у суштини помаже побједи на изборима оних који су продали 551 предузеће (од којих 12 стратешких) + 10 банака за само 20 милиона КМ готовине и 160 милиона КМ старе девизне штедње, помаже онима који су били задужени за 20 процената више учешћа укупног дуга (унутрашњи + вањски) у БДП, рачунајући и посљедње задужење код ММФ које толико критикују.

Обезврјеђивање успјеха, од стране оних који за успјех желе побрати ловорике, а не желе за неуспјех преузети одговорност, од стране оних који се не желе одрећи нимало власти и утицаја и препустити узде онима које оптужују за неуспјех у којем су и они учествовали, нити онима на чији успјех они нису утицали, је кукавичлук и крајњи безобразлук гдје је свако моралисање ругање здравом разуму.

Конструктивна критика је нешто за шта је на медијском небу Републике Српске увијек било и биће простора, али медијски мрак, уз највише патетичног призвука који тај појам за собом носи, највише спомињу они који су нас толико смарали са малих екрана, да је очигледно настао проблем кад је објектив камере, након силаска с власти, замијењен огледалом.