Нема, то ти је кад Швајцарац направи... Сјећам се да сам ово, негдје у вријеме одслужења вртићког рока, чуо од неког одраслог човјека. И нијесам разумио.

Ништа зато, одмах је у разговору којем сам био нијеми свједок, услиједила и она широко распрострањена, самопотирућа мантра: Нијесу они к'о ми, стока обична, код њих се зна ред и... И слично. Тако се наша дјеца од најранијих дана индоктринирају да је памет и врлина негдје друго; а да смо ми пучина једна грдна, која ништа друго не разумије до корбач. Тако већ генерацијама, у оквиру нације којој и најновопеченији новинар са Запада, врло самоувјерено и правовјерно замјера "изразити национализам".

Прије пар дана у Београду, из неке канцеларије бану зајапурени појединац, те очито гњеван на администрацију узвикује свима нама у чекаоници: Мало су нас бомбардовали, каква смо стока!

Ја већ одрастао човјек, а опет не разумијем. Ни логику, ни национализам.

Таберећи на панел дискусијама са умјетницима на једну, а затим са економистима на другу тему; схватио сам да је иста. Сви бистри људи нашој политици замјерају једно: непостојање система. Производња уређеног друштва које надјачава самовољу појединца, нешто је што нам похлепни вожди (уз помоћ са стране) упорно онемогућавају. Тачније, они су ти који производе систем, којим сами себе ждеремо изнутра.

Наситих се ја такве идеологије за свог вијека. И ево гдје смо. Зато бих молио да они који говоре о стоци и бомбама, то призивају у своје лично име.