Не знам ко и када је на овим просторима лансирао појам такозване „високе политике"...

Ваљда је тиме хтио да назначи да висока политика није за свакога, јер захтијева посебна знања и вјештине одабраних и изабраних, који стојећи испод брда, па чак и испод жита, ипак виде много даље него они на брду.

Но, брдо проблема које су ових дана нагомилали Бутмирци и ловци на Медведева, навело ме је на потпуно супротан закључак: да наше високе политике почивају на потпуно ниским ударцима.

Јер, одмах послије Милиног сликања са Медведевим, у Бањој Луци се „усликао" и Вук (Јеремић), са идејама за поновну поставку бутмирске комендије, којој нико не може да гарантује ни број чинова, нити срећан и весео крај.

Да мало изглади забијање прста у око Американцима и осталима, са којима се до прекјуче преговара о Европи и о НАТО-у, а колико јуче се и Медведеву сервирају туфахије гарниране руском базом у сред Србије.

А да не би заостајао за домаћином, случајни пролазник Миле је на овај десерт набацио и шлаг-понуду да Русе базира и у Бањој Луци, плус на требињском аеродрому приде...

Без обзира што овог „јеродрома" нема, без обзира што је већ једном ногом у НАТО, и мимо светог правила да не постоји никаква, па макар и ванредна ситуација, коју СНСД није кадар ставити под своју контролу.

Зато се упињем да сконтам је ли ово висока политика или највиши степен неозбиљности?

Јер, овако сумњичав, никако да одагнам мисли које ме наводе на слутње да од овог шамара западним пријатељима, образи на крају забриде Западним Србима ?

Шта ако се висока политика свела на став: пустите ви нама ово, а ми ћемо за узврат да код оних обезбједимо оно...

Не би нам било први пут.

Поготово што је и Медведев изјавио да ће се сагласити са свим на шта сами пристанемо, ал` да то не буде на силу, због чега би се њему сутра вајкали и кмечали.

Дакле, на нама је све што сутра пристанемо и са чим се сложимо.

А што значи да је на мени конкретно преостала само она ниска политика: да кмечим на поскупљење струје и цигарeта, веома битних чинилаца за производњу овог текста.

Остају ми, дакле, само ниска и приземна размишљања како да постанем калиф умјесто калифа.

И како да то изведем уз помоћ магије, јер искуство каже да и овдашњи изборни мени зависи од туфахија, смуђа, шарана, а богами и „кечиге" из „познавања друштва".

Но, наше друштво не познаје ни само себе, већ стрпљиво чека да шта ће му пасти са неба, од свих Курта-Мурта дружина, које већ годинама високо лете, али никако да падну.