"Црнци су се ослободили ропства јужњачких спахија још 1865., док је код нас још велико питање, јесу ли су они закони, о агиној трећини и државној десетини, уопште укинути?"

Од када је Медлин Олбрајт именована за државног секретара, дакле као једна жена, та позиција у власти је постала нешто као вентил за мањине. Секретар им дође као премијер, само што они имају мало деспотскији предсједнички систем. Послије Медлинке је расна супремација кренула много брже у инфлацију, пратећи у стопу ону економску. Тако је први полубијели Американац, у лику Колина Пауела, зачас сјео у ту битну фотељу. Ђорђо Буша, усљед непопуларности своје политике, отишао је потом још естраднији корак даље. Кондолиза је ем црна, ем женско.

Њих двоје су утрли пут Николи Шпирићу, као предсједници тамошњег Савјета министара. Били нека врста раженог и интегралног, па је било потпуно очекивано да лихвари са Вол Стрита преломе и полубијелу славску погачу. О главу предсједника. Кад је Обама побиједио логичког фаворита у изборној трци, није сад било друге, него да и он узврати обрнутим расним кључем. Именовао је Хилари Клинтон на позицију државног секретара, и у Уједињеним Ентитетима Сјеверне Америке је завладало унутарпартијско другарство, те потпуна одлучност да се обрачунају са контрареволуционарним елементима.

Питао сам једну моју пријатељицу из САД (ентитет Мизури): Јесу црнци тамо код вас у положају као Цигани код нас овамо? Мислећи при свему томе, наравно, да безобразно претјерујем у шаљивости. Она се замисли, те рече: Па... обзиром на стандард и могућности, једно три пута горе. Мртва 'ладна. Како је она и код нас у гимназији била одликаш, а из Сент Луиса је, града у којем је побједник имао најмногољуднији митинг у кампањи, некако ме охладило то моје претјерано обезображење.

Проблем је што Амери идеолошко-политичке максиме прокламоване код куће, прво настоје изрекламирати тако, што ће их имплементирати у иностранству. Па су се дуго бавили Јужном Африком и Менделиним затворским теном, да би Берлускони могао збијати шале на рачун њиховог предсједника тек ових дана.

Исто тако је муж садашње секретарке СКОЈ-а, више био Клингон, него ли Клинтон. Што је назив имагинарне ратничке расе из Звјезданих стаза, која је у хладном рату служила за персонификацију и слање сублимиране поруке Русима. Бомбардовао кога је стигао, да би убризгао државне паре у војну индустрију. Тако је стварао вјештачко благостање и крио своје оралне епизоде из Овалног уреда, истовремено дајући општечовјечанску подршку овдашњим исламским фундаменталистима, да би правдао своје силеџијство у нафтном базену Арабијског полуострва. Из свега тога настане Силајџић, са нагласком на онемогућавање распуштања НАТО, и формирање оружане силе по имену Еврокорпус. Што вам дође исто као преструктуирање ОХР у Канцеларију представника ЕУ...

Зато ових дана у Бутмиру поново покушавају да нас убиједе, како код њих нема расизма. Када се толико пажње поклања родним, расним, сексуалним, и многим другим равноправностима; то указује само на то, да је америчко друштво изузетно подијељено и конфликтно. У таквом озрачју расног кључа (по њиховом попису из 1991.), довољно је само да једна варница падне у су'овину економске кризе. Зато они воле да се баве нама, умјесто самима собом.

Докле ћемо се ми понашати као да постоји неки непристрасан арбитар, који питомо трептање српских очица на питања опстанка саме нације и државне јој творевине (зване РС), награђује неком штафетом друге младости, или већ сличном шећерлемом из титоистичког дјетињства наших политичара? Црнци су се званично ослободили ропства јужњачких спахија још 1865., док је код нас још велико питање јесу ли су они закони, о агиној трећини и државној десетини, уопште укинути ослобођењем од Аустро-угарске 1918?

Је ли могуће да су им у Бутмиру онако лако дали десетодневни вољно, одгађајући чак и одлуку о Електропреносу? Коинцидентно је што то думање по вољи, траје тачно до тренутка када из земље којом влада Дума, у Београд стиже извјесни Димитриј Медвједев. Ваљда ће до тад и у неког нашег главешину ући естрадна интелигенција (из политичког дупета), па ће одгодити ново састанчење у Бутмиру. Имају заказаних обавеза. Требају на рандеву са предсједником Руске Федерације, па ту замјеник државног секретара и није нека пљачка. Разумјећете колеге дипломати? Професионалци сте, зар не? Довољно је да не оде само један, који може наћи чврсто институционално оправдање, па да се сјете сљедећи пут у касарну зовнути и СДС. А знамо сви који је тај.

Из чињенице да је наше убоге крајеве администрација САД удостојила посјете тамошњег Рајка Кузмановића, односно освједоченог србомрсца Џозефа Бајдена; а да у Београд долази (макар титуларно) главни баћушка; неко би можда знанственофантастично могао и уфрштуљити, како то ипак шаље одређену међународну поруку. Гдје смо ми на нечијем списку приоритета? Па није Бутмир Дејтон, зна се чија војска га је контролисала у рату.

На крају, колико пута треба поновити да је Нобелова награда обична тековина поп-културе? Обама је већ трећи друг члан Демократске партије са овим знамењем. Тренутно се води велики и тихи рат око Африке, и то између САД и Кине. Треба јефтиних сировина и инфериорног тржишта, па је црнац на челу државе одличан бренд за улазак у преговоре. Наши су се зарекли да о ентитетском гласању нема преговора, па је ту мени програм потпуно празан. Имам заказано тек у Београду.

На Сајму књига, наравно...