Културу једне земље бисмо требали посматрати као скуп економских активности производње културних производа, а улагања у културу као подршку од стране власти као државну помоћ (state aid), у економском смислу.

Није банализација ако имамо у виду да нам је овакав приступ данас потребан, јер се културни произвођачи више баве маркетингом и лобирањем, јер се културни конзументи више баве политиком, а они који одлучују о улагању у културу пребројавањем потенцијалних гласова на изборима. Сви се мање бавимо културом и умјетношћу.

Све је културни производ, од Јандриног јата и Ћане, преко Баје Малог Книнџе, Брене, Цеце, Ленија Кревица, Стинга, до Шопена, Моцарта и Бетовена. Истом логиком којом је Толстој тврдио да ништа већу умјетничку вриједност нема Шекспир од неке руске народне басне, може се поставити питање: ко има право да каже да шпанска сапуница није умјетност, док филм Никите Михалкова то јесте?! Да ли је имао право Салијери да тврди како у опери морамо имати краљеве, богове, анђеле и друге узвишене ликове да би опера била умјетничка, а не као Моцартова која се бавила обичним и припростим ликовима?! Данас сви знамо за Моцарта, а мало је ко чуо за Салијерија.

Све је културни производ, само са већим или мањим тржиштем, са више или мање бројном публиком. Да ли Брену или Цецу данас не сматрамо умјетношћу зато што су на свим телевизијама, у свим кафићима и дискотекама, на полицама свих цд-шопова?! Да ли мјерило у естетици постаје културни елитизам, мали број потенцијалних конзумената који „разумију"?! Да ли добро и лоше у умјетности пребацујемо на раван „не-комерцијала" и „комерцијала?!

Али да бисмо знали како улагати у културу, морамо знати да то улагање само по себи није добро да би само по себи било оправдано, исто као што државна помоћ и субвенције саме по себи нису добри, економски гледано јер спрјечавају ефикасно функционисање тржишних механизама понуде и потражње, креирају вјештачке предности које нарушавају конкуренцију и конкурентност, генеришу културу која промовише субвенције и у којој пословни субјекти када наиђу на препреке очекују подршку од стране државе, итд., итд...

Свјетска трговинска организација и Европска унија ипак дозвољавају државну помоћ и субвенције под одређеним условима, и економске анализе се још увијек раде и дебата и даље траје кад, како и колико помоћи пружити да неко предузеће опстане, како трошак (по државу) ликвидације предузећа, радника који остају без посла и тиме оптерећују фондове, итд., не би превазишао трошкове саме помоћи томе предузећу, а како и постојање саме могућности помоћи не би нагнало предузећа да фингирају проблеме како би помоћ добила, и како се не би уљуљкала у лажној сигурности, те смањила властиту продуктивност. На већу флексибилност при додјели и на већи обим помоћи могу рачунати предузећа из слабије развијених региона.

Ако Република Српска суфинансира производњу кинематографског дјела, у којој већински учествују људи и фирме из иностранства, и на томе зарађују, под претпоставком да ми сами не можемо да снимимо филм, онда се Република Српска мора приказати као перспективна и напредна заједница, а грађани РС као лијепи, паметни и добри људи, јер је Република Српска неразвијена регија, односно ентитет, и њој треба та врста афирмације. Република Српска није Француска која можда подржава снимање филмова о нпр. Француској револуцији, када су Французи једни друге слали на гиљотину, а самим тим и евентуални критички однос према француским властима у одређеном историјском тренутку.

Такође, под једнаким условима се не могу подржавати манифестације у Бањој Луци и у Вишеграду. Бања Лука има 250.000 становника и више с градовима који гравитирају, па могући спонзори имају веће тржиште како би били мотивисани да се кроз подршку тим манифестацијама рекламирају. Прије 3-4 године око 60% буџета РС за културу је било намијењено култури Бање Луке, сада је тај проценат око 40%, али као Бањалучанин кажем да би требао бити још мањи, па и мањи од процента који грађани Бање Луке чине у укупном становништву РС. Из горе наведених разлога.

Такође, ЕУ помаже одређене гране привреде које имају проблема да опстану на тржишту (бродоградња, индустрија челика, рибарство) у смислу могуће веће флексибилности при додјели и могућег већег обима помоћи. Слично томе, сложићемо се да сликарство, вајарство, класична музика, поезија итд. имају проблема да нађу публику, тржиште и средства за опстанак на културном тржишту. Наравно да ове гране културе треба третирати другачије од сеоских зборова гдје је пиво 5 КМ, и од масовних манифестација, фестивала и концерата, које могу прикупити средства што од улазница, што од спонзора.

У помагању и подршци култури Република Српска треба да уважава и ефекат социјалне кохезије или нечега што је један од колумниста на Фронталу окарактерисао као „разноврсна и динамична култура је темељ успјеха савремене економије, јер креативна рјешења постојећих проблема настају кроз креирање неочекиваних веза", јер то су ефекти који су дугорочни, и о томе држава мора мислити, као и о процјени која културна дешавања и производи стварају креативне, иновативне и предузетне грађане.

Недавно је Министар Антон Касиповић разговарао са младим умјетницима, углавном из Бање Луке, који немају ухљебљење у институцијама културе, а који се истичу по иновативношћу и предузетништву у областима у којима раде и стварају. Министар их је упутио да дају мишљења и сугестије на Стратегију развоја културе РС која је у изради. Наша генерација мора, између осталог, бити препознатљива не само по томе што умије створити нешто ново, изузетно и оригинално, већ и по томе што ће створити системски оквир и омогућити да од културе и умјетности имају користи свакако они који се културом и умјетношћу баве, али и сви ми који плаћамо порез и очекујемо да нам култура испуни слободно вријеме, да нам служи на понос, али и да нас мијења на боље, иако тога можда нисмо и не можемо бити свјесни.

<input id="gwProxy" type="hidden" /></p> <!--Session data-->

<input id="jsProxy" type="hidden" /></p>