Прође и љето. Негдје петог септембра у ноћ пала киша. Неумитно се осјетило да до наредног љета више никад неће бити тако топло. Ја таман прележао некакву грипу. Пошто нијесам ишао код љекара, како је и ред, не знам је ли била птичија, свињска, или је припадала некој другој живуљки.

Све у свему жив сам, а жив је и Фронтал. Не би се сад могло тврдити да је то неки подвиг. Поред свих тих силних вијести о турнеји свињског грипа широм свијета, чак и у нашем тору мало ко може бити толика овца, да би се пристао прехладити од вируса панике намијењеног за другу животињску врсту. Ми се више палимо на бескичмењаке. Нека муха говнара нас је давно ујела за дупе, а будући да је донијела инострани педигре на увид, продата нам је прича да је у питању чувена "це-це".

У РС је, дакле, на снази епидемија болести спавања. Нема везе да ли је болест умишљена или није. Ради посао. Владајуће структуре су у слађахном сну, из којег их може пренути тешко шта. Једино можда пети октобар, када ће почети финално одбројавање до новог улагивања широким народним масама. Непримјетно, али ипак прекретнички, као што је и захладнило петог септембра.

А у том њиховом сну је топло, меко и некажњиво. Можете радити шта год хоћете. Или још боље: не радити ништа од онога за шта сте плаћени. Српска је сада у измјењеним околностима. Недјеловање је данас једнак злочин, као што је некада било издајничко улизивање Високим тиранима и потписивање свега што су потурили под нос разним нам "предсједницима". Они који сада стрпљиво стоје и чекају да проблем нестане сам од себе, исти су као и они који гледају човјека док умире. Зашто би они са масним платама и потпуно незахтијевним радним мјестом, на којем њихови претходници нијесу урадили ишта вриједно помена, сада наивно експериментисали и потурали плећа за ваздушасте идеале, који би им могли довести у питање дужину мандата?

Сада коначно имамо прилику да се слободно развијамо, градимо институције које ће учвршћивати РС и обезбједити мирну перспективу. Не нажалост, него на јад и биједу, јесте спознаја да владајућима то не одговара. У свијету конкретних и јавних разговора о путу којим ћемо ићи, треба се далеко више трудити, него да ставите неког слободоумног на "оперативну обраду". У свијету слободе говора и јавне мисли, много мању тежину имају породичне, кумовске и удружено-злочиначке везе. Ваља се исказивати сопственим снагама и способностима, а то је тешко.

Тешко је и опозицији. До сада је промјену обезбјеђивала окупациона сила или баш претјерано бахата неспособност владајућих. Што би па сад било другачије? Наша опозиција шаље јасан сигнал да се нема намјеру мијењати у ефикаснију конкуренцију владајућој политици, већ да ако се власт мора узети уз такву жртву, да је онда боље и не узимати је. Власт на којој се мораш трудити, гора је од опозиције.

Тако сам ја, у неком нереалном пресликавању својих свјетоназора, глумио увиђавног домаћина. Дјеловало ми је крајње непристојно, да на свом рођеном порталу коначно пишем онолико, колико имам замјерки на објективну стварност. Сада, када уредничке дизгине држи неко, ко се на сопственом епителу испекао дугогодишње бескрупулозном цензуром и друштвеним кукавичлуком, чојствено је да се повучем по страни. Ред је да се пусте и неки други да без задршке кажу шта су радили, шта раде и шта намјеравају радити. Занат се може испећи и без смуђења своје коже. Кажу.

Но, изгледа да је аморфна маса, која се врло хвалисаво назива "јавном сценом РС", мирно море врло задовољног сала, кадрог да амортизује сваку озбиљнију промјену курса. Јавност је потребна само онда када њима нешто лично зафали. Иницијална каписла је у таквом свијету прије петардица. Самозасићеним прангијашима служи као повод да загрле спонзорушице, поцикнуле због исте под штиклама, прије него се шенлучки куцну својим коктелима.

То је главно разочарење, дестиловано из живота и прикљученија овог самониклог антитијела, са намјером да фронтално уђе у ноздрве запушене насадом вирозних бала. Одавно већ у нас нема мудоње способног да народу одржи ватрен говор, у којем ће искрено рећи како је непријатељ јак и подмукао, да нас чека патња, велики труд и одрицање; али да само дисциплиновани, морални и јединствени можемо доћи до побједе, која се никако не смије довести у питање. Наше вође одмах нуде једнократно уживање, а побиједили смо истог тренутка кад их и изаберемо.

Стога има још једна спознаја. Широке народне масе не жуде полигон за сучељавање концепција. Оне вапе за вођом који не чека да му ставе сунцобранчић у коктел, него да му конобар дода упаљач за онај који је сам смућкао у флаши, из чијег грла вири комад намочене крпе.

Пошто је офанзива коју "у Козари" проводе наши некадашњи крвници виртуелна, без индијанских "бојних сјекира" којим су прије десетак година "на Козари" рушили релеј и враћали нас у камено доба; и даље сматрам да ми можемо отворити крајње достојан фронт нашим недораслим вођама, без имало смисла за бизнис који подразумјева и цјенкање, и конкуренцију. Макар то били једнако нематеријални, фракционом дестилацијом добивени коктели у неповратној амбалажи.

Зато се од сада редовно видимо на Фронталу. Јесте да није популарно, нити ће стићи донација у то име, али неко треба подсјећати да смо невиртуалним оружјем тих истих симпатичних хакера и везиста, релативно недавно "здружени назор" са још љућим непријатељима. Да зато ништа и не функционише у том франкештајнском оквиру, којим нико није задовољан.

Неко ваљда мора рећи да не желимо више бити пластични експлозив у напрслини Европе и да хоћемо да видимо нешто конкретно заузврат, уколико желе да заборавимо њихове злочиначке агресије. Таман и колико нам је доста политике која барата разноразним референдумима, само јер није у стању видјети даље од наредних избора.

Остав!

<input id="gwProxy" type="hidden" /></p> <!--Session data-->

<input id="jsProxy" type="hidden" /></p>