Су два лица национализма, која данас онемогућавају сваки покушај нормализације стања у Босни и Херцеговини, што производи економско, социјално, сигурносно, инфраструктурно, културно, те у смислу правде, једнакости, слободе и солидарности европско ''слијепо цријево'' или европско ''сметљиште'' без наде и будућности.

Како су Срби са унитаристичке позиције у Југославији прешли на сепаратистичу у Босни и Херцеговини, а Бошњаци са сепаратистичке у Југославији преузели унитаристичку позицију у Босни и Херцеговини, те зашто су Хрвати након сепаратизма у Југославији наставили сепаратизам у Босни и Херцеговини?

О овим и многим другим питањима и недоумицама садашњице можемо консултовати нека прошла времена и видјети да је већина наших нових проблема заправо веома стара.

У наставку слиједи извод из предавања Хамдије Поздерца, одржаног у Мостару, 27.10.1970. године, на тему: ''УНИТАРИЗАМ, НАЦИОНАЛИЗАМ И ЈУГОСЛОВЕНСТВО'':

''Форме у којима се национализам најтипичније манифестује, јесу, како је то већ наглашено, унитаризам и сепаратизам. Шта у ствари значи један, а шта, пак, други?

У основи унитарузма и сепаратизма је наметање интереса властите нације другим нацијама, преферирање властите нације у смислу обезврјеђивања друге. Под унитаризмом се најшире подразумјева хегемонистичка политика и амбиција једне нације, која се покушава остварити багателисањем националног питања као таквог у име лажног јединства које заправо и омогућује њену доминацију.

Мишљења о наднационалном карактеру нације у социјализму, о националном питању као квази-питању социјалистичке револуције, нису ништа друго до трамбулине са којих полазе унитаристи. Унитаризам игнорише национално питање једноставно зато што се интерес једне нације намеће другим нацијама под паролом тобожњег јединства и тобожње равноправности. А ради се, заправо, о супротном: заговарајући националну унификацију, по цијену наводног одрицања од своје националне властитости, унитаристи знају да се залажу за паролу која нема и своју фактичку вриједност. Асимилација других нација и њихова, било духовна или материјална експлоатација, карактерише фактичко стање таквог јединства.

Унитаризам је видовит за сличности а слијеп за разлике, због тога што је присилна асимилација других нација у основи његовог стварног настојања. Стога, унитаризам у име тзв. националне интеграције, фактички покушава наметнути хегемонију једне нације и, на тај начин, остварити свој национални интерес на рачун других нација, што у ствари и јесте национализам. Као изванредна демонстрација унитаристичког облика национализма може послужити стварање старе Југославије и односа у њој. Идеја обједињавања југословенских народа била је без сумње прогресивна, али је ова идеја убрзо била искомпромитована националистичким настојањима, прије свега, великосрпског шовинизма, који је у југословенству видио шансу за кријумчарење свог националистичког интереса. Исто тако, и етатистички период развоја нашег социјализма пружио је могућности развоју унитаристичких тенденција.

Концентрација вишка рада у једном центру, одакле се дистрибуирала по веома нестабилним критеријима, била је погодно тло за манифестовање унитаризма. Унитаризам види реализацију својих циљева у јакој централистичко-бирократској организацији, те је разумљиво да је демократизација друштвених односа и развој самоуправљања главни његов непријатељ. У намјери да у потпуности наметне хегемонизам једне нације, унитаризам захтијева један језик, једну културу, централистички економски програм развоја итд, под изговором да ће на тај начин прије доћи до остварења социјализма, а самим тим и до националне интеграције и, превазилажење националног питања.

Демократизацију друштвених односа и афирмацију других нација тј. остваривање веће националне равноправности, унитаризам квалификује као пораст и експанзију агресивног национализма. Другим ријечима, борбу народа и народности за остваривање свог равноправног третмана у вишенационалној заједници, унитаризам покушава дисквалификовати лијепећи тој борби етикету повампиреног шовинизма, односно агресивног национализма. Сепаратизам или агресивни национализам, полази са истих полазишта одакле и унитаризам.

Међутим, агресивни национализам је видовит за разлике, а потпуно слијеп за сличности из једноставног разлога што има само у виду интересе своје нације, које треба реализирати по цијену игнорисања и, што је далеко битније, експлоатисања других народа и народности. Националистички партикуларизам тежи затварању у своје националне оквире доводећи, на тај начин, дефинитивно у питање шире интересе који се тичу заједнице југословенских народа. Он се ватрено бори против етатизма савезног ранга, да би га могао само премјестити у своје националне оквире. Да би могао прибавити аргументацију за своју сепаратистичку политику, агресивни национализам силује историју, врши насиље над културом и умјетношћу, измишља угроженост своје нације било од југословенске заједнице или, пак, од неке друге нације. Хегемонистичке аспирације нису искључене ни из његових настојања, јер се патерналистички односи према мањим нацијама. Душебрижништво, које карактерише агресивни национализам, није одраз стварне бриге према другим народима и народностима него страха од њиховог афирмисања и равноправног живљења у вишенационалној заједници, као и од евентуалне могућности да ће оно доћи под утицај другог национализма.

Када је ријеч о национализму и појавама те врсте у Босни и Херцеговини, треба узети у обзир све оне релевантне факторе њиховог појављивања о којима је било ријечи, као и чињеницу да је Босна и Херцеговина историјски била поприште разрачунавања између великосрпске, великохрватске и великомуслиманске буржоазије, и да је стога унутар ње долазило до различитих националних, вјерских па и регионалних сукобљавања. Тешка прошлост народа, Босне и Херцеговине, укрштање различитих интереса и аспирације владајућих класа на њеном тлу оставила је дубоке трагове у читавом њеном друштвеном бићу, а самим тим и у националним односима у Југославији. Стварање Босне и Херцеговине као Републике, братства и јединства и спровођење равноправности њених народа и народности, највеће су тековине босанскохерцеговачког, а самим тим југословенског друштва. Јер, без СРБиХ нема ни СФРЈ, нити СРБиХ без СФРЈ. То је историјска чињеница утемељена у садашњости и у будућности.

Међутим, и данас националисти оспоравају постојање Босне и Херцеговине као суверене републике, говорећи да је она ''натегнута'' творевина наше револуције, да нема свој историјски континуитет и сл. Националисти свјесно заобилазе и поричу историјски континуитет Босне и Херцеговине, њену средњовјековну државност и посебност, просторно-културну повезаност и историјску тежњу за аутономијом и самосталношћу која је тако видљиво била присутна и у условима османлијске турске и аустроугарске окупације. Према томе Босна и Херцеговина није никаква вјештачка творевина, нити политички (хир) како то сервирају ултра-националисти који су на истим таласним дужинама са реакционарном политичком емиграцијом, већ она има свој историјски континуитет као што га имају и остале наше републике и народи.

Штавише, у посљедње вријеме националистима је омиљено средство националистичког дјеловања штампање својих властитих концепција у циљу фалсификовања историјских чињеница и цијепања јединства народа Босне и Херцеговине, и Босне и Херцеговине као Републике.

Они настоје наметнути Босни и Херцеговини националну мајоризацију једни под фирмом хрватства, други под фирмом српства, а трећи под фирмом муслиманства, вертикално и институционално повезати припаднике свих нација са националним моноцентризмом. Овакве идеје су из времена експанзионистичког национализма када се све сагледавало, а и отуђивало у националном моноцентризму и националном патернализму што је супротно интенцијама самоуправног друштва које не признаје туторство, не само у економији и политици него ни туторство у култури. Отуда постају неприхватљива и несхватљива душебрижништва за судбину овог или оног народа Босне и Херцеговине било са које стране она долазила.

Народима БиХ није само богом дано, као што неки мисле, да (примају) културна добра. Они су се кроз историју потврдили и данас потврђују стварањем таквих аутохтоних вриједности које улазе у културну баштину југословенских народа и народности па и шире. Због тога је логично и потребно да радни људи и грађани у БиХ своје културне и друге вриједности које стварају, зову својим. На тој основи је знатно порасла и осјетљивост према разним тенденцијама које у суштини значе присвајање културних и других вриједности народа Босне и Херцеговине и патерналистички однос према њима. Насртај на равноправност БиХ и слободних народа у њој у заједници југословенских народа испољавају се и негирањем националне посебности Муслимана и својатањем њихове културне баштине, негирањем њиховог историјско-културног доприноса. Постоје исто тако изражене тенденције да се опасност национализма у Босни и Херцеговини искључиво сагледава у агресивним и експанзионистичким аспирацијама национализма који долазе са стране, првенствено из Србије и Хрватске.

Испада да, уколико би била онемогућена шачица националиста из Србије и Хрватске, онда би Босна и Херцеговина била мирна, бар што се тиче националистичких појава. Међутим, таква мишљења су погрешна. Најопаснији вид национализма у ствари настаје унутар БиХ и то унутар сва три народа који у њој живе. Његови извори су скоро идентични оним о којима је било ријечи у начелном образлагању корјена национализма, док су видови његовог испољавања нешто друкчији, иако му је крајњи циљ исти: разбијање јединства и равноправности народа Босне и Херцеговине и Босне и Херцеговине као Републике.

Његове основне смјернице завршавају се или у унитаризму или, пак у сепаратизму. Покушај да се Босна и Херцеговина прикаже или искључиво као муслиманска, или српска или хрватска, представља демонстрацију и једног и другог вида тог национализма...

Основне вриједности југословенског патриотизма, које га суштински одређују у нашој савремености и које отварају перспективе његовог развоја према томе, јесу остваривање пуне националане самосталности и равноправности свих народа и народности Југославије и њихово самоуправно повезивање које јача свијест о припадању сваког народа и народности југословенској заједници слободних и равноправних народа и народности. У том правцу Савез комуниста Босне и Херцеговине залаже се и бори за стварање услова и климе у којој се човјек може слободно изразити оним што јесте у националном, етничком, културном, језичком и било којем другом смислу.''