Признали ми то или не, били медији под утицајем политике или се политика проституисала са медијима, подржавали ми НВО сектор јер смо демократе или ради стављања НВО сектора на страну политике или медија; морамо бити свјесни да тихи рат између политике и медија постоји, и да ће увијек постојати.

Медији придобијају ставове грађана ради гледаности и профита, као што политика то ради у сврху добијања гласова на изборима, освајања власти и управљања друштвеним ресурсима.

Политика је у стању да докаже да је црно бијело и обрнуто, а медији могу још више, јер им на располагању стоји моћ медијске манипулације, а и ореол независности и објективности, који многи медији љубоморно чувају, јер им помаже да повећају гледаност и профит.

Многи медији су од вођа синдиката направили медијске звијезде, али су од својих упосленика створили робове у робовласничком систему. Многи медији су од ревизорâ створили нинџе, тихе осветнике ноћи, а сами су били склони утајити порез и незаконито пословати.

Новинари се жале на политичаре јер имају висока примања, а не раде ништа, политичари се жале на државне службенике јер су заштићени као бијели медвједи, државни службеници се жале на политичаре, јер нису довољно стручни, а новинаре не воле јер забадају нос гдје не треба.

Новинари и политичари се додворавају грађанима, али и сами воле признати како су ови лаковјерни. И тако у круг...

Из истог разлога што је баланс снага и супарништво Звезде и Партизана добар за српски фудбал; ривалитет Америке, Кине и Русије за политичке односе у свијету, неолиберализма и социјалдемократије за оптималан развој економије и друштва, тако и политика и медији имају своју, подједнако и добру и лошу улогу у друштву.

Не морају медији имати монопол на заступање грађана, који их нису бирали. Не морају се ни политичари стално крити иза изборних резултата, јер се њихови резултати не анализирају само током предизборних кампања.

Не морају политичари бити толико стручни да наметну вољу грађана државним службеницима. А не морају ни државни службеници трпити утицај политике, ако ће их то довести у конфликт с медијима. И тако у круг...

Еволуирати морају и једни и други...

Политичари морају изградити боље канале комуникације са грађанима, у оба правца, и радити више на едукацији страначких структура и чланства. Медији морају више улагати у своје новинаре, побољшати њихов материјално-финансијски положај, и радити на њиховој едукацији.

У овом друштву ништа не смије да буде свето као света крава. Ни власт политичара, ни независност медија, ни позиција државних службеника. Критика, сама по себи, не може бити оправдана, као ни приграбљивање заслуга парама пореских обвезника.

Инструментализација незадовољства је подједнако лоша као и затварање очију пред проблемима грађана. Афирмација позитивног мање помаже буђењу покретачких снага друштва него што истицање негативног служи оправдавању нерада и нечињења.

У овом друштву све мора да буде свето, ако говоримо о сваком радном дану, и сваком послу којем приступамо, о сваком циљу којег настојимо остварити. У друштву без амбиција, лијепо је некада рећи да је егоизам нешто добро, јер је основни покретач човјека и друштва.

Онда треба рећи и да је ривалитет нешто што ствара нове вриједности. Ако то није надмудривање...