Конгрес Сједињених Америчких Држава, донио је још једну у низу необавезујућих резолуција, чија је тема опет била Босна и Херцеговина. Наивно звуче изјаве и саопштења америчких званичника, који тврде да тај правни акт нема везе са доласком потпредсједника САД Џозефа Бајдена на Балкан.

Резолуција која је очигледно плод рада бошњачког лобија, изричито захтијева интензивирање преговора везаних за уставне реформе у БиХ који су „запели" на путу између Пруда и Бања Луке, а дефинитивно су се „заковали" у Мостару. Текст који је једногласно усвојен, грађански рат у БиХ третира као агресију, у којој су доминирали етничко чишћење и нехумано поступање са цивилним становништвом и заробљеницима.

Дан након усвајања резолуције из Сарајева су се огласили озарени лидери Бошњака, који су као пресудну чињеницу навели да је иста усвојена једногласно, те како ће засигурно трасирати однос нове Обамине администрације према БиХ. Податак да је усвојена једногласно наводи нас на рамишљање: гдје је то отишао новац који је Влада РС наводно уплатила лобистима за побољшање положаја српског народа у оваквим и сличним ситуацијама.

Гдје је тај фамозни „српски кокус" у Конгресу? Нису ваљда по узору на оне који су их платили преспавали сједницу? Зар није било могуће написати барем један амандман на текст написан „бошњачким" рукописом, да се покуша ублажити реторика којом се тражи ревизија Дејтонског мировног споразума?!

Осим што се бави карактером рата и позива на што брже и корјенитије реформе уставног уређења - Резолуција гази оно што је под притиском истих тих Американаца, прије непуних четрнаест година, потписано у војној бази Рајт-Патерсон код градића Дејтона, у савезној држави Охајо.

Посебно се занемарује чињеница (што Бошњаци истичу у први план) да је Оквирни мировни споразум није настао на безусловној капитулацији ниједне од зараћених страна, него на компромису којом се свака од страна потписница одрекла неких захтјева зарад престанка вишегодишњег крвопролића и разарања.

Конгресмени који су предложили текст Резолуције сматрају да тренутно уставно уређење чини Босну и Херцеговину неефикасном и нефункционалном политичком творевином, те да државне институције морају да повећају своју ефикасност како би држава наставила пут ка пуноправном чланству у евро-атлантским интеграцијама.

У потпуности се слажем са процјеном да БиХ своје мјесто треба тражити под истим кровом као и остали Европљани, међутим, да би се задати циљеви испунили нису неопходне промјене територијалног уређења, а никако поништавање или мајоризација Дејтонског мировног споразума. Чак штавише, уређење постигнуто тим договором потребно је сачувати да би се сачувао и њиме постигнути мир, а држава се на тај начин прави ефикаснијом и функционалнијом тако што се рационално управља људским и материјалним ресурсима и потенцијалима. Тачније, усмјеравањем истих у пројекте који ће БиХ и практично увести у породицу успјешних европских држава.

Много је примјера гдје не зависи улазак у ЕУ од сложености државног уређења, него од ријешености грађана и политичких елита да прихвате и достигну договорене стандарде.

Укидање ентитета под паролом приближавања ЕУ одавно је „проваљена" игра. Ефикасна је она држава у којој парламент доноси законе у интересу грађана, а рационализована влада која те законе проводи, док судови брину да се закона сви придржавају. Доста је просто - и ту нема мјеста никаквим резолуцијама ма ко их доносио (уз дужно поштовање за институцију и људе који ју чине). Већа демократичност друштва се постиже уважавањем чињенице да постоје они који другачије мисле, а не лобирањем код других држава против интереса готово половине свог становништва.

Резолуција је била само увод у причу која слиједи, а то је посјета потпредсједника САД, Џозефа Бајдена БиХ.

Посјета америчког потпредсједника Бајдена, изазвала је читаву буру реакција и напетости у РС, али и БиХ. Од ове посјете грађани су очекивали више, нису ни помислили да ће се посјета свести на предавања како би требало, шта и како је сада, очекивало се да ће ова посјета допринијети рјешавању неких од проблема , али од тога наравно није било ништа.

Очигледно је да је посјета имала карактер двоструких аршина, а то је да је грађанима приказана као долазак вискоког званичника, због кога се морају повећати мјере безбједности и да све изгледа савршено као "Потемкинова села", док су наши званичници добили лекцију о томе шта се од њих очекује и на који начин да то остваре. Као и до сада ништа се не мјења, још увјек смо под утицајем страних палица које нас не пуштају да сами организујемо свој живот и креирамо своју будућност, што је сигурно вапај сваког од нас.

Ништа не би било тако страшно да та страна палица не уништава један народ, док другом даје огромну предност и привилегије.