Недавни догађај из Добоја ме навео да поново размишљам о животу и смрти, о смислу и бесмислу политике, о јавности и њеном уплитању у приватни живот. Хиљаде мисли ми је прошло кроз главу и све се оне могу свести на следеће:

Једном, не дај боже, ако ме неко убије, на било који начин, и из било којег разлога, мојој партији забрањујем да тај догађај користи за било какве политичке нападе. Без обзира колико своје енергије и свог живота сам њој дао, и још ћу датиж; без обзира колико сам због ње занемарио, и колико ћу још занемарити своју породицу; ако се тако нешто икада деси, једино желим да заштитим своју породицу од додатног бола.

Онај који је прије неки дан, послије убиства господина Гарића, а у име партије у којој је он био потпредсједник, тај немили догађај искористио за политичке нападе, није пуно размишљао о болу несретникове породице. Тако нешто није пало на памет ни уредницима неких медија, који су у тој вјести само и једино видјели робу на којој ће нешто зарадити!

Ова, надам се, несмотреност, покренула је лавину међустраначких препуцавања. Жао ми је што се моја партија увукла у то блато. Жао ми је што смо морали реаговати, и што смо на тај начин додатно отежали ситуацију породици, која је остала без хранитеља.

Не кријем, нисам се слагао са политиком коју је господин Гарић водио у Добоју. У више наврата сам оштро осуђивао његове потезе током протекле кампање. Тај политички (додао бих и пословни) анимозитет, додатно ме мотивише на осуду његовог убиства, без обзира на Савићеве мотиве.

Нема мотива који такав чин може оправдати!

Искрено се гадим политичких препуцавања која су услиједила. И да је био све оно што у неким медијима пише, ипак је био човјек; и ако ништа, бар зато, би се јавност требала понашати много достојанственије.

Сва та политиканска препуцавања и медијска шпекулисања, која су произашла из ћутања надлежних институција, много говоре о зрелости нашег друштва. На овом случају се најбоље види оно што се сваки дан дешава - злоупотреба слободе говора.

Неки политичари, мотивисани самодоказивањем, властољубљем или фрустрацијама, често својим иступима, у којима пренебрегавају или заобилазе истину, угрожавају ментално здравље грађана. Макијевализам им је доминантна црта дјеловања. Обилато користе своје право, али премало имају осјећаја за одговорност. У тој игри останка или доласка на власт; често, без икакве потребе, неки увлаче оне који и без тог, довољно пате.

Када разматрамо јавне личности видимо само оно што је за њих позитивно. Говори се о њиховим платама, друштвеним привилегијама, популарности, и то по правилу са пуно зависти. Ријетки су они, мимо политичке арене, који знају колики притисак и неизвјесност због политике трпе њихове породице. Колико су ускраћене на емотивном нивоу због општег интереса.

Вјерујте ми, јер говорим из личног искуства, често њихова дјеца пожеле да им се родитељи баве неким другим послом, који може бити и трипут мање плаћен, само да су више са њима и да су мање изложени стресу.

Гдје су границе политичке јавности? Да ли она треба поштовати породичне трагедије, што насилна и пријевремена смрт човјека, ма колико он био јавна личност, јесте? Да ли у таквим ситуацијама право јавности да буде информисана о свим детаљима може да буде на неки рок суспендовано?

Одговор је да! Наравно, ако смо још увјек људи!