"У остатку свијета, цркве се труде оспољити болницама, бесплатним школама; прихватилиштима за сирочад, бескућнике, наркомане, јуродиве..."

Пробудио сам се једно јутро, и одлучио постити. Тим потезом, човјек закорачује у сасвим други свијет. Наједном постанете изопштени из заједнице. Прави партибрејкер и напорни шмокљан. Увијек нешто извољевате у друштву. Захтијевате посебан третман на забавама и у ресторанима. Људи се на крају одлуче, да вас и не зову на роштиљ.

У сљедећој сцени, бленете у позадину паковања намирница. Нема утицаја то, из чије кухиње артикал долази. СПЦ се није изборила, да на производима постоји ненаметљива ознака: посно. Тако ви маратонски буљите у ону лингвистичку перверзију, на полеђини омота храњиве материје. Занемарујете енигму како језик Вука Ст. Караџића данас има четири имена, и то сва на латиници, јер упадате у пар нововјековних. Напримјер, шта ако на неком, једином посном јелу у асортиману продавнице, пише да има млијечне киселине? Ви добро знате да та млијечна киселина није екстракт из краве, већ хемијско једињење. Да ли тад кршите пост?

Моја једина прилика, да јавно остварим блиски сусрет треће врсте са неоспорним ауторитетима из предметне области, збила се у рахметли Омладинском форуму, на државној телевизији. Тада нико није хтио доћи у емисију са поповима, па ја једини у студију нијесам имао црне ципеле. Тад су ми се и обзнанили угаони каменови спотицања.

Потегао сам питање архитектуре, са ставом да је то једна од главних препрека даљем развоју цркве. Мој колега, академски сликар, рекао ми је прије тога, да посла у црквеној архитетктури има само за плагијаторе. Нијесам могао, а да се не сложим. Објашњење које сам добио у е-мисији, да је црква у данашњој матрици досегла свој врхунац; просто не држи воду. Ни црквено, ни историјски.

Ако је тако, зашто је СПЦ за сеоба преко Саве и Дунава, прихватила у архитектури и књижевности барок, као стилску формацију насталу под директним патронатом противренесансних настојања католичке цркве? Није неопходно да митрополите, који су у то доба столовали у Карловцима, Григорије ретроактивно изведе пред црквени суд. Просто треба јавно нагласити да је то била грешка, односно, кад се то достизање неизмјењивог савршенства десило? Можда падом Смедерева?

Захваљујући тој својој противуријечности, односно потпуној инертности, СПЦ је дошла до тога, да млади нараштаји њених потенцијалних вјерника уче Гаудија или Ле Корбизјеа, као врхунска достигнућа ликовне умјетности и архитектуре. При томе им се набија комплекс ниже вриједности и заосталости, те самим тим удаљава и од православља.

Довољно што и наш дискурс користи придјев ортодоксан, у значењу: загуљен, затуцан, крајњи. (Ортодоксни кретен) Ови са друге стране шизме, врло су се вјешто постарали да затру превод ове грчке ријечи. Католикос је такође грчка ријеч, и значи општи. Ипак, никад нијесте чули да је неко католичка спрдња. Исто као што се вампири из Холивуда трпају у Румунију, док је вампир суверено српска ријеч.

Има људи, а изјашњавају се као Срби, који би да се СПЦ сматра само још једном од невладиних организација. Логика им је чињеница, да се за прилог цркви не добија фискални рачун, те је на тај начин финансира и онај који је дао, и онај који није.

Не бих тако жестоко на СПЦ. Не зато што Срби не могу без цркве, као ни она без њих. Просто зато, што је наша црква (можда највише од свих дијелова српског друштва), упропаштена интелектуално, кадровски, ресурсима, територијално. Поред тога, ми у РС се и данас налазимо у политичком окружењу, неодољиво налик на вријеме турског или аустроугарског ропства. А у њима нас је очувала управо црква.

Но, не може се пренебрегнути, како је прошло и више него довољно времена од тренутка када је СПЦ скинута са апарата за реанимацију. Тако они са НВО-логиком, могу мирно да се запитају: А шта смо ми то од цркве, од тада добили? Једина спољна манифестација ове институције, јесу попови у добрим колима, са дебелим новчаницима и кичастом црквеном новоградњом. У остатку свијета, гдје се прилог вјерској заједници такође не опорезује, цркве се труде оспољити болницама, бесплатним факултетима и школама; прихватилиштима за посрнуле дјевојке, сирочад, бескућнике, наркомане, јуродиве. Имају своје радио-станице, кабловске телевизије и електроничку базу података о крштењима.

Уколико је цркви неонски крст неописиво одвратан, те јој је пало у аманет да буде фолклорно друштво, неко ће се сјетити и да је третира исто као и некакав КУД, или његову кровну организацију. Не би било лијепо, да неко ко није из менаџмента цркве, подсјети на ријечи помазаног спаситеља (Исуса Христоса), о дрвећу које не даје плодове. Нико не иде у цркву, нико не пости, нико не пише ћирилицом, нико не поштује традицију. Јесте, то је закон спојених судова, али и поред тога што за то гријех носимо сви, зна се да стадо има пастира. На коме је већа одговорност?

Кад смо код гријеха и одговорности, ја сам за поста гријешио. При том не мислим на конзумирање алкохола, или сличне трице. Ту човјек остаје сам. Остаје ми да пред Васкрс не мислим о општежићу, већ тражим индулгенцију, како би се смирила грижња у мојој нутрини. Тражићу опроштај, од оне егзистенције која ми је може дати.

А она зна која је, без ичије помоћи.