Посљедњих седмица на кабловској, али и помоћу тв-сигнала који долази сјеверозападније од Костајнице, имамо прилику да гледамо тв серију „Бостонско право" (Boston legal), која нам, осим очекиваног величања америчког правосуђа, даје и додатну представу о благодетима живота америчких адвоката.

Свака епизода обично заврши у контемплативном надигравању два главна лика, које тумаче Џејмс Спејдер и Виљем Шетнер, познатији ширем аудиторијуму као капетан Кирк из првог серијала Звјезданих стаза.

Уз виски и кубанске цигаре, двојица адвоката размјењују опаске и филозофске замисли, углавном глорификујући америчку демократију, па ме подсјете на она два крмка која се питају «има ли живота послије Божића?!».

Да ли је глобална финансијска криза настала јер није повучена јасна граница између финансијског и инвестиционог банкарства, јер се није знало стати са разноразним шпекулацијама у сфери берзанског пословања, или јер је усљед дјеловања неких невидљивих сила дошло вријеме да се овај систем и поредак у свијету замијени новим... мене лично мање интересује.

Оно што мене боли је сљедеће: данас људи који стварају, који раде, који се зноје, а чија је стваралачка и енергија, рад и зној, предуслов напретка и развоја; немају ону врсту друштвене афирмације, и позицију у друштву коју би требали имати.

Нема `љеба без мотике - је можда превазиђена максима усљед развоја науке и технологије, али у овом времену добија свој додатни значај...

Никада не треба очекивати да ће приказивање живота чистачица, возача аутобуса, обућара, грађевинских радника или машинских инжењера привући значајнију пажњу публике, али не можемо се не отети утиску да је свеопште присуство глумаца, пјевача, спортиста, доктора, политичара, правника и инвестиционих менаџера у телевизијским емисијама, серијама и филмовима, допринијело схватању код млађих нараштаја, да само ова занимања подразумијевају друштвено пожељан лајфстајл.

Рећи да су закони понуде и потражње регулатор, који људе ипак усмјерава да се баве оним што им обезбјеђује егзистенцију, а не друштвени углед, значило би не схватати чувену реченицу:"Bureaucracy expands to meet the needs of the expanding bureaucracy." (Бирократија расте, да одговори потребама нарастајуће бирократије).

На крају свега трпи друштво, јер нагомилавање бирократије и друштвеног слоја који, фактички, живи од туђег рада; опет ће се обити о главу онима који стварају, који раде, који се зноје.

Усљед грешака инвестиционих менаџера и берзанских мешетара у САД, посао губе рудари у рудницима, мајстори и механичари у фабрикама, шљакери по градилиштима, широм свијета...

Очекујмо филмове у којима финансијски шпекуланти спасавају свијет од глобалне финансијске кризе и рецесије, те парама добијеним од Обаме враћају наду отпуштеним и обескућеним радницима. Ко преживи причаће...

Вратимо се на почетак приче... Америка је од земље која је била генератор развоја науке, технологије и привреде; постала ксенофобична и ретроградна наказа од државе, која свој утицај у свијету гради на оружју, а свој унутрашњи поредак на чврстом правосуђу. Правосуђу које је од добро устројеног система правне државе, који штити грађане, постало сврха самом себи; као што је и новац, од средства плаћања роба и услуга, постао божанство на олтару, коме се моле и у кога се заклињу.