Од почетка рата до данас, у јавном животу РС преовлађују особе које ни у шта не вјерују чврсто, осим у паре. Све остало се већ да подесити, према томе колико их ко има.

Једном, а има томе доста, док сам главе забурене у аутомобилски мотор поправљао нешто што су упропастили у овлаштеном сервису, потапша ме по рамену Горан Пашић. Освајач којекаквих медаља, кајакаш, спортиста године, и, што је најважније, мој комшија. Није пуно требало да баталимо технику, и распалимо о политици. Убрзо, намазан ратничким бојама коломасти, пресјекох неку дневнополитичку тему. Нема то сврхе, кажем ја, кад је владајући нараштај у РС - без икакве визије будућности. Макар погрешне или накарадне.

Без обзира што се и Пашић и ја слажемо, како се код нас исувише форсирају спортисти на рачун научника; ипак морам рећи да је Горан један ријетко успјешан, скроман, и храбар момак. Не, није се политички опредјељивао, али ме чисто забезекну кад рече: - Мислим да онда није морално бити на челу, ако већ немаш никакву визију. Рекао је то начелно, теоретски, без икакве конкретне импликације; али мени и данас у ушима одзвањају ријечи овог љубитеља ферплеја. Какав морал, човјече?

Од почетка рата до данас, у јавном животу РС преовлађују особе које ни у шта не вјерују чврсто, осим у паре. Све остало се већ да подесити, према томе колико их ко има. Знате они, који су се вазда гурали да буду у некаквим бирократијама? Макар десетари, хигијеничари, предсједници гласачких одбора. Тај нељудски систем, у којем је свако нормалан избјегавао да буде предсједник кућног савјета, замијенили смо неадекватно и у крвавом рату за опстанак. Бивши замјеници уредника зидних новина, сад су којекакви савјетници и властела.

Кад је стао рат, таман смо се понадали да ћемо посмјењивати Караџићеве општинаре с три разреда шупаре, не нарушавајући минимум стабилности и јединства неопходног за одбрану. Но, цивилизовани Запад нам је, с пиштољем на сљепочници, начинио поредак какав имамо данас. Тако је дошло вријеме оних, који су основну, средњу, факултет, магистрат и докторат; завршили у родном селу. При чему не мислим на ниво школске спреме, већ ширину погледа. Њима је, посебно онима што никад нијесу примили плату из домаћих извора, лако продавати причу о српској неограниченој кривици, и послуху који јој стога мора парирати. Непотизам наших шљахтића и чанколиза, јачи је од Високог тиранина и његових куфераша. Од атомске бомбе, такорећи. Постаје јасно да су они главна препрека одласку ОХР. Никад они, ситне ћифте и корумпирани препродавци, неће направити стабилан систем, који би гарантовао сигурност унуцима. Осим њиховим, наравно.

Остају два пута: ишчупати их из коријена, или се опрашити њиховим канцерогеним пелцерима. Гласам за трнокоп и пламенобацач! Титоистички испрдци, односно идеолошка дегенерација какву испољава данашњи нараштај, и на позицији и у опозицији, потпуно су потрошени. И међу својом генерацијом, а камо ли међу клинцима, који знају каква се команда крије иза Виндоусове скраћенице Алт+Ф4. Срећом, па ће на сљедећим изборима (шта год да се деси!), доћи до неспрјечиве појаве нововијековног политичког цитостатика, који ће учинити да нам отпадну те непаметне сиједе косе. Њихова појава на тржишту, зауставиће епидемиолошку метастазу разблудништва и општег разгаћења у институцијама система. Само неко треба да их поведе, како би та смјена генерација била изведена као инфузија, а не као чистка.

То мора бити неко рођен прије Другог свјетског рата, или фришко након њега. Да прича бар један страни језик течно, а није гастарбајтер. Да је добростојећи, а није лопов. Да је успјешан, а да се није проституисао ни за једну странку. Да се остварио у свом позиву, па му политика није штака, већ круна. Да је принципијелан и револуционаран, а да се не боји атентата.

Има ли таквих?

Нажалост, питање је трагикомично. Тек сад се недвосмислено указује да су упозорења људи попут мене била тачна; тј. шта ће се дешавати ако на ултиматуме колонијалиста пристајемо добровољно. Неће бити правне основе да поништимо ефекте силе. Двије најбитније ствари за опстанак српског народа, војску и пореску самосталност, дали смо уз пристанак црвљивих среброљубаца дупеувлакачке свијести, који су се лажно представљали као народни посланици.

Данас се иде корак даље. Иако се јасно види и да, без петоцифреног броја НАТО-трупа које би дисциплиновале полуписмене и недуховите Србе, позиција Високог представника вриједи мање од министра иностраних послова Словачке; некима у овој земљи не одговара демонтирање механизама које је овај тирански институт укоријенио. Недемократски и ванинституционално се играмо партијашких националних поглавица, при чему од те игранке најмање добија и Додо (премијер-птица) и српски народ у цјелини.

По томе што на РТРС нема ни грама ћириличних титлова, а путоказ за Бању Луку из правца Сарајева постоји само у хрватским општинама, већ се назире будућност преговора. Када неко није извршио самоубиство након премијере Турнеје, онда би се бар за записник требало напоменути и да није морално допустити да се стваралачки омладинци, латентно улизички, по предачком обрасцу ишчупају из коријена, те пресаде међу плагијаторе и полтроне.

Сигурно најбољи кајакаш Српске, није тај који сиса весла.