Велики француски интелектуалац Andre Malraux је прије три деценије визионарски устврдио да ће двадесет и први вијек бити бити вијек религије. Талас легитимизирања владавине религијом запљуснуо је у мањој или већој мјери како најразвијеније државе тако и пропале и неуспјешне државе и отпадничке покрете широм свијета.

Религија је постала равноправни учесник у јавном простору, попримајући све више особености својеврсног реалитy схоw-а. Њена употребна вриједност нарасла је до неслућених размјера, замијенивши тако идеологију.

Иако су ови простори у суштини више објект глобалних политичких кретања, него равноправан судионик, по утицају који религија има у јавној сфери свакако су и глобално занимљив феномен.

Послије педесетогодишњег периода екскомуницираности из јавне сфере, са почетком деведесетих у периоду бурних промјена, религија је постала један од темљних знакова препознавања и припадности, а раст њеног утицаја доживљван је као посљедица демократизације. Агресивност с којом данас вјерски господари учествују у расправама о свим важнијим друштвеним и политичким питањима упоредива је са оном с којом су иступали идеолози централних комитета у бившем режиму.

Тако је постало општеприхваћено у Босни и Херцеговини да се вјерске вође на директан и недвосмислен начин очитују по питању националних интереса, уставног уређења и других важних реформи и чак да отворено агитују за политичке лидере за које вјерују да ће дјеловати у најбољем националном интересу. Национални консензус о кључним реформским питањима постао је немогућ без благослова вјерских ауторитета, што је омугућило Божијем провиђењу да има своје заступнике у свим важним овоземаљским пословима. Прилично апсурдна инверзија јавног и приватног, правдана је потребом дуго потискиване коначне националне еманципације. Искорачивши из домена приватне сфере, вјерски ауторитети постали су аутетнитчни тумачи друштвеног пожељног, надомјештајући властиту моралност лицемјерном бригом за опстанак свог пука, поистовјетивши сваку критику на властити рачун са нападом на вјерску заједницу. Овакве позиције стечене у бурном периоду током посљедњих петнеаестак година, искусни "друштвено-политички радници", сасвим сигурно неће олако испустити, тако да на њих треба озбиљно рачунати у свим будућим пројекцијама важних друштвених збивања.

Двадесет први вијек је тек почео.