"Не видим препреку за повратак достојанства, осим што се неки боје за фотељу. Претијесна је ћелија генерала Ђукића, да читаву РС стрпају у њу"

Многи су ми писали након 21.07, тврдећи како и нијесам пуно промашио, односно да сам видовит; па ћу прво искористити прилику да се извиним свима којим нијесам стигао одговорити. Просто зато, што ни овдје нећу писати о томе. О феномену помоћу којег је наш рахметли предсједник (Радован К), постао Хроми Даба. Лик познат као главни негативац из Дизнијевих цртића, у којима сви имају по четири прста на рукама.

Зашто нећу писати? Немам образа. Прелистао сам архиву, и установио да након 10.01.2008, кад је Миро Лајавац одузео лична документа члановима породице Караџић; ни слова нијесам написао о том Мусолинијевском чину ове џукелетине. Откуд ми онда право, да и ја додам виђење на откриће др Драгана Дабића?

Радије бих мало да тихујем на задату тему, и испостим дневнополитичке гријехе из фебруара. Свако чудо три дана. Након тога ми морамо наставити живот, те ћу ја опет о ономе, о чему је за нашу интелектуалну елиту некултурно, и непрофитабилно говорити. О држави по имену Република Српска. Просто ми је одвратно, да неко још има снаге контрастирати између онога, што су својим србоцидним реформама обећавали из фашистичко-колонијалне институције (у Сарајеву познате као ОХР), и онога што је у Дејтонској Долини Плача данас. Али, ето, имам. Неће нико други.

Шта смо добили за безусловни послух? Немамо војску, полицију, пореско, пасоше, личне, Брчко… али зато имамо најнижи стандард у окружењу, политичку нестабилност и још строже и бројније визе. Ту је и ганц нов хералдички инжењеринг по традицијама Краљевине Југославије, те химна којој ће се звиждати на утакмицама. (Не буди примјењено, баш као за Милошевићевог земана у Србији.) При том треба нагласити да је тзв. Уставни суд, пресудио по амандманима, које је октроисао један једини човјек, и то сасвим неуставним, недемократским и неинституционалним потезом. Како ни Савјет за провођење мира више није јединствен у својој подршци робовласничким моћима Високог Тиранина, јасно је да ова установа нема ни трачак легалитета. Пошто легитимитет никад ни имала није. А што ли је онда ми трпимо?

Волио бих да ми неко са руководећих позиција образложи; пошто сам ја, ево, неписмен кмет, који не може да појми глобалнополитичка кретања; шта би се десило да РС коначно сиктерише ту Лајавчеву куферашку гамад? Њихове газде би повукле снаге из Авганистана и Ирака, па их упутили нама у сред америчке предизборне кампање? Онда би нас, финансирани кредитним крахом и скупоћом нафте, још и напали!?! Док у Пекингу почиње Олимпијада; а Руси имају и новог и старог предсједника, у очајничкој потрази за беочугом, који би их дефинитивно вратио у међународно седло? Путин је, за предсједничког мандата, осмоструко повећао војни буџет. О платама грађана да не говоримо. Прије 20 година, не би било шансе да Хитлеров земљак, Шварценегер, постане гувернер најразвијеније америчке државе. Данас је црнац озбиљан фаворит у трци за предсједника. Код свију се нешто мијења, осим код нас. А 13 година је прошло од краја рата! Не видим препреку за повратак достојанства, осим што се неки боје за фотељу. Претијесна је ћелија генерала Ђукића, да читаву РС стрпају у њу.

И да, стварно. Шта да су ухапсили вашег супруга, оца, брата, пријатеља; под оптужницом да је био нишанџија на минобацачу? Ко вам гарантује да сутра неће? Прво све који су имали артиљеријски ВЕС, а послије авијацију, ракеташе и тенкисте. Ускоро ће у Уставу бити амандман, да се сви учесници Отаџбинског рата, не могу запослити у државној служби.

Да не би Даби(ћа), код нас би још била ударна вијест, о новој проевропској Влади Србије. У стварности, то је Влада Београда. (Са све римовањем). Јер владе неће ни бити наопослом, све док се не изабере градоначелник. Дијагноза дакле гласи: Сва се Србија у Београд нагурала. Што условљава и националну политику која, лагано али сигурно, води у једином логичном правцу: успостави Београдског пашалука. Као залеђу незаситог града, у којем су Книнска и Бањалучка улица обичне уџерице, док се Загребачка и Сарајевска налазе крај жељезничке и аутобуске станице. Града, који нас се сјети само пред изборе, или неке друге врсте унутарчаршијских обрачуна; али који је за наше посттитоисте још увијек звијезда водиља. Посебно у интелектуалном смислу!

Они ни жалосној Србијици не могу помоћи; чим 8 милиона људи, у покорности држи свега пар хиљада, масно плаћених медијских јањичара ЕУ. Врло примитивних, надасве. Довољно је рећи да СББ, највећи кабловски оператер, на пар дана пред изборе превентивно искључује програм ТВ БН. Толико су, за европски пут Србије, опасне вијести и мисли из РС. Брижљиво се ушмикава дизнилендски пантеон, док, у стварности, Срби све више личе на Људе са четри прста, из Булатовићевог бестселера од године 1975.

Нећемо, наравно, физички поскапавати, уколико се духовна запуштеност и преписивачина настави; али ћемо гњилити полако, засјавши само ако неко грешком запали прдежни плин, који се подригом уздигао из дубине нашег труљења.

Но, можда се из тога и искобеља нешто ново. Јер, биолошки гледано, и пеницилин је врста буђи.