Синтагма "организовани криминал" није адекватна код нас, јер криминал у свакодневном животу није јасно одијељена категорија од остатка друштва

Ових се дана напопластили само о томе. Шта то пријечи просјечног црнца у просперитету, па се толико гаче што је један полубијели постао предсједник САД? Још у августу сам писао да ће побиједити онај млађи кандидат. Сад намјерно нећу.

Више ме занима паралела између нас у РС, и сјеверноамеричких црнаца. Зашто је Афромериканаца више у затвору, него на колеџу? Ти аргументи да су били раја, тј. робови које се јањичарски отимало из постојбине, а затим им се силом бранило очување традиције и ускраћивало аутохтоно образовање, у РС је додијало слушати и о нама самима. Не треба ту пуно клепетати кроз историјско-социолошке анализе. Основни разлог лошег положаја црнаца у САД, и Срба у БиХ - јесте организовани криминал у њиховим редовима. Термини као мафија, камора, јакузе... некад и послуже као пожарни излаз, да има и горих вукова у туђем стаду; али ова синтагма није уопште адекватна код нас. Криминал у свакодневном животу није јасно одијељена категорија од остатка друштва, изузев код крвних деликата и провалних крађа. Прије је инкорпорирани, него организовани.

Промјена система који је довео до грађанског рата, није аутоматски (и код свих) довела до промјене моралних начела. Неки родитељи сматрају да је злоупотреба положаја или посезање за државним новцем - криминал првог реда, малтретирајући дјецу свјетоназорима да буду часни људи и уче школу. Други су тај државно-идеолошки вакуум доживјели као позив на првобитну акумулацију капитала, усмјеравајући и себе и своју дјецу, да у стручном погледу акумулирају штеле. Та друштвена атмосфера доводи до тога да смо, по сили прилика, сви ми помало криминалци. Умјесто да се таква чињеница скрива као брука, блесавим се сматра чиновник који није наплатио непостојеће путне трошкове, или дијете гузоње које је одбило незаслужену стипендију. Тако социјум пије ситне таблетице цијанида, трујући се непримјетно до трајног инвалидитета или новог краха система.

На продају је све. Проневјерава се и оно што не постоји. Посебно увјерења, ставови и идеали. Код мене, ово лицемјерје је досегло праг, кад ми је један НВО посленик еванђелистички праведно одбрусио: Поштење је изговор за неспособност. И ја нијесам отишао на семинар у Брисел. Од тада ми то одзвања у ушима, као први и једини стих у химни егоистичних моралних патуљака, који нас све вуку у пропаст. Ону која, нажалост, не познаје ентитетске, националне, и расне границе.

Тамнопута браћа по Адаму, покушала су се изборити против својих угњетача, њиховим двадесетовјековним еквивалентом епских пјесама уз гусле. Помоћу музике, код нас у селу 80их знане као РЕП. Састав по имену Државни непријатељ, скандирао је тада Бори се против силе. Слиједио их је читав низ умјетника, питајући зашто на сваком ћошку црначког кварта постоји дилер, продавница алкохола и оружја. А у бјелачком не. Уз реинкарнацију ритмова прапостојбине, рецитовали су запаљиве стихове, који су омладини поручивали да се мане алкохола, дроге, крађа, банди, убистава, криминала уопште. Да поштују своје црне сестре, не зову их кучке и остављају кад им направе дјецу. Чувају се сиде, уче школу и буду одговорни припадници друштва. Кад је то нарасло у покрет, чији плимни вал је досегао висину Мартина Лутера Кинга и Малколм X-а, они којима то и раније није одговарало, овај пут се нијесу машили ватреног оружја. Само су рекли: реп је сада кул.

Нашли су оне који воле пјевати за новац, припустили их на МТВ, и створили субкултуру у којој је сводник (пимп) позитиван појам. Дегенеришући оштрицу социјалног бунта, до глорификације организованог криминала. До гангста репа, кроз чију поетику способњаковићи поручују да ће напунити оловом оног ко им се замјери. Одскакујући у луксузним аутомобилима, проституишу своје сународнице да у спотовима тресу гузовима; док они показују шљаштећи накит и некретнине, које су добили за издају циља. Зато је требало још двадесетак година, да се појави онај с почетка текста, који тек треба доказати да није Обмана из Бараке. Илити Чича Томине колибе.

Само се будала учи на својим грешкама. А нама су се већ десиле прецрне грешке, највидљивије у безмудости наших медија. Главни савезник оних који хоће да упропасте нечије друштво, увијек је организовани криминал. Посебно се потруде да не знате гдје престаје држава, а гдје почиње он. Због тога од трилиона тзв. НВО, не постоји ни једна која контролише изборе, али се све убише дијелећи млађарији куртоне.

Није никакав проблем похапсити дилере, своднике, и друге пимпове. Али ако остане погодно тло, изнићиће опет као подшишана трава. Некада часне родитеље, резултати судске власти су изморили. Све чешће их чујем како говоре: Види га сада, а ја га знам кад није имао двије кошуље. Могао сам и ја красти да сам био паметан... А то је најопасније. Млади, сада без кућног васпитања, гурнути су пред идеолошки картеч, којим НВО-бумбари од њих праве менталне спонзоруше. Бленући као дебили у шарену лажу шупљих спотова-водиља, најлакше постају плијен дроге и трговине људима. На ово треба узвратити држава, јер у противном сама себи копа гроб. Многи би на то рекли, да риба од главе смрди. Ја?

Ја сам само пецарош.