Да нешто у културној политици РС није у реду до нивоа психијатријског поремећаја, уочљиво је из чињенице да Бања Лука не посједује озбиљну дискографску кућу.

Прије једно пола године, претраживачем случајно заглавим на веб-презентацији седмог броја часописа бањолучке Гимназије. И ту се згранем. Нешто Гимназијом, у коју нијесам ушао од матуре, а углавном над радовима Нине Вулете IV4, Ање Рајковић II2, Горана Дакића IV9, а нарочито Матеја Савића (разред није наведен). Клинци су сјајни!

Но, погодило ме да, и поред тога што ми годинама нијесмо имали струје, а они у ВЦ-у имају мобилне који омогућавају интернет и МП3 формат - слушају музику која је била бајата и у вријеме кад се моја генерација тамо сакривала да пуши. При томе се, наравно, мисли на онај дио популације, који Секу Алексић, Марију Шерифовић, Александру Радовић и сличне; не сматра врхунцем музичког израза. Ми смо, дакле, преко касета преснимљених са пиратских издања из Пољске, те касетофона прикључених на акумулатор, слушали далеко савременију музику. Како је то могуће?

Да нешто у културној политици РС није у реду до нивоа психијатријског поремећаја, уочљиво је из чињенице да Бања Лука не посједује озбиљну дискографску кућу. Чак ни ону која се бави продукцијом народњака! Кад нема услова за улагање ни на том пољу, за које очигледно постоји тржиште и могућност профита, онда о правој умјетности не вриједи ни говорити. Људи који руководе економским токовима у РС, очигледно имају аверзију према производњи, као начину стицања профита. Без обзира на све приче о путу ка ЕУ, заборавља се да код развијених земаља Запада, индустрија забававе чини један позамашан, и изразито значајан комад бруто националног дохотка. Да не причамо о политичком утицају који се добија наметањем културне премоћи и постављања стандарда у сфери духовног живота.

Но, нашим властима не смета што остајемо културноумјетничка колонија и овца за шишање. Уз силне милионе које је РС донирала филмској индустрији Србије, да нема Дулета Мазалице, који у филму Свети Георгије убива аждаху тумачи кратку ролу Гаврила Принципа, испало би да је цјелокупно глумиште у РС ретардирано. С капацитетом за ситне епизодисте и статирање у ку'рузима. Све апологетски-дупеувлакачке сентенце, којим режимски медији фризирају Турнеју, не могу сакрити фијаско таквог улагања. Осим што је филм лош, те припадници ВРС представљени као у тужби Хрватске Хагу, и Горан Марковић, гостујући на Студију Б уочи Београдске премијере, образложио је генезу остварења ријечима: Постојала је раније та представа (...) послије су се у то укључила различита министарства и ово је резултат тога. Различита министарства?!? Ништа о замајцу који ће развити кинематографију РС, ништа о нашим парама, укратко, ни ријечи о РС какве овдје просипа локалним комплексашима. Његов емотивни однос према РС, био је видљив и из самог наслова: Клепи паре и бјежи без освртања! Ко је ту ћорав?

Маћехински и тезгарошки однос Србије, потпуно непознавање и незанимање за специфичне културнополитичке услове у којима живимо, најсликовитије је представио поздрав фронтмена групе Дел Арно бенд, који је у микрофон овогодишњег Неофеста узвикнуо: Добро вече шехер Бања Луко!; на бучно негодовање и шуму средњих прстију управљених ка бини.

Сурови реалитет, свео је и перспективну музичку сцену РС и БЛ, на мјеру која одговара количини слуха наше политичке и финансијске елите. Мисли се и на урођени, и на образовањем стечени слух. Тако се набацало пара на силне фестивале, од којих нико није видио икакве вајде. Једино је Демофест показао да имамо способности и знања, да се без помоћи државе организује и промовише нешто, што ће нас поставити на регионалну мапу. У 2008. ће помена бити вриједан и Хард рок радио фестивал, јер је прошли петак у БЛ коначно довео неки састав планетарне тежине. Лајбах! Осим што су најзначајнија група из бивше СФРЈ, једина за коју је, усљед крајњег квалитета и оригиналности, уопште чуо ико са Запада; пристали су да им прегрупа буде побједник Демофеста. А то је невјероватно!

Ту опет долазимо до омладинаца са почетка. Толико су затуцани, да ту част више не могу ни да сваре. Лајбах је једина група коју сам слушао као дјечак, а коју слушам и данас. Но, у сред њиховог изванредног наступа, дворана Борик је остала полупразна. Чему се онда у будућности могу надати састави као Сопот или Афродизијак? Гроф Ђураз, напримјер, несумњиво би могао закрпити ону тржишну рупу, каква је настала апстиненцијом српског крила Забрањеног пушења. Али ко ће то подржати?

Било би непоштено не пребацити дио поруге и на умјетничку заједницу РС. Посебно ону у Бањој Луци. Изразита несиндикалност и одсуство свијести о потреби ауторитета домаће културне заједнице, наше умјетнике срозава на ниво фотографа за свадбе. Због обавеза у иностранству, нијесам стигао посјетити ни један дан БЛИФФ-а; али ми смета што све те силне замјерке од људи из бранше, слушам само по кулоарима. Те махалско-кафанске опсервације, специјалитет су једног другог ентитета, док ми у РС на критику без изласка у јавност, можемо гледати само као на оно, што она у суштини и јесте: кисело грожђе.

Давно су момци из Трбовља, Љубљани дали швапско име, и освојили свијет. Питање је куд би стигли, да су се назвали Сингидунум?