Млади умјетнички директор Народног позоришта РС, вјероватно је први умјетник у РС чија егзистенција зависи од буџета, а који је смогао снаге да се, без претјераног умотавања у јалову дипломатију, изјасни о пројектима као БЛИФФ, "Турнеја" или "Св.Георгије убива аждаху".

Позоришна сцена је без сумње најразвијенија умјетничка сцена у РС, и једина која по свим равнима може парирати конкуренцији из окружења. Претежним дијелом за то је заслужна чињеница, како је иста углавном финасирана од стране државе. Без обзира што је Бања Лука прије рата имала мало шта вриједно помена у умјетничкој сфери, геронтократија је у случају државних структура готово неминовна. Зато је изузетно чудно, али и охрабрујуће, што се на мјесту умјетничког директора Народног позоришта РС (НПРС) нашао двадесетосмогодишњи глумац, Љубиша Савановић. Повод за разговор смо нашли у резултатима протекле сезоне, закљученим на недавно одржаном фестивалу у Јајцу. Мада разлоге не треба тражити, јер је домаћа умјетничка јавност дуго и кукавички ћутала. Прво питање, стога, са предумишљајем преиспитује појединца.

Како сви стално кукају на "људе на положајима", да кренемо од тебе. Кад си дошао на "функцију" и шта се у НПРС промијенило од тада?

Двије сезоне сам умјетнички директор НПРС, гдје сам као хонорарни сарадник почео да радим 2001. године, а стални члан ансамбла сам постао 2004. године. Готова сва моја професионална каријера везана је за ову кућу.

У Бањој Луци је 1998. основана Академија умјетности, и ја сам био студент њене друге генерације. Жељко Стјепановић, један од оснивача Академије и тадашњи управник Народног позоришта РС, отворио је врата Народног позоришта РС студентима глуме, који су донијели нову енергију у ову кућу. Након њега, тим путем је наставио и садашњи управник Раде Симовић који је младим снагама дао максималну подршку.

Уз договор с њим, преузео сам врло одговоран задатак, мада је тада тај потез изгледао врло ризично. Позориште је наставило да ради као и до тад, само што смо пажљивије и у складу са временом у којем живимо бирали репертоар, боље организовали рад на пробама и представама, врло строго и само на основу квалитета бирали сараднике на свим пројектима, више пажње посветили маркетингу и промоцији позоришта.

Резултат је девет квалитетних и различитих представа у двије сезоне, од којих су чак шест награђиване.

Како оцјењујеш ову сезону, и шта је планирано за сљедећу?

По броју награда, ово је најуспјешнија сезона у историји НПРС. Четири наше представе (Стаза дивљачи, Дивље месо, Народни посланик и Балон од камена - Моја сјећања) награђене су са 23 награде. Посебан значај има чињеница да смо награде добили на МЕСС и Стеријином позорју, два најзначајнија фестивала у окружењу. Притом, ово је први пут да НПРС учествује на Стеријином позорју.

Имали смо и праизведбу текста домаћег драмског писца Рамиле Смиљанић, Балон од камена - Моја сјећања, што нам је посебно значајно.

Ипак, представа која је обиљежила ову сезону у нашој кући, а и у позоришном животу БиХ, јесте Народни посланик Бранислава Нушића, у режији Николе Коље Пејаковића, која је награђена са укупно 15 награда.

Представа која је обиљежила ову сезону у нашој кући, а и у позоришном животу БиХ, јесте Народни посланик Бранислава Нушића, у режији Николе Коље Пејаковића, која је награђена са укупно 15 награда.

У току прошле сезоне смо извели око 140 премијерних и репризних представа у нашој продукцији, угостили око 30 представа других кућа и успјешно организовали још један Театарфест "Петар Кочић".

Ова манифестација је, у само две године како је такмичарског карактера, много добила на значају, као фестивал који је по свом профилу (промоција нових драмских текстова и позоришних форми) јединствен у окружењу.

Што је најбитније - на наше представе долази публика, немамо проблема са бројем посјетилаца, а атмосфера у позоришту је одлична. Поред кућног сценографа, Драгане Пурковић-Мацан, од ове године имамо и кућног редитеља Николу Кољу Пејаковића и костимографа Ивану Јовановић, што је велика ствар за кућу. Због свега тога, мислим да имамо сјајну сезону иза себе.

Идућа сезона нам је јубиларна, осамдесета по реду. За сад је сигурно да ће је отворити представа по тексту страног аутора, коју ће режирати Никола Пејаковић.

Након тога радићемо варијете са младим београдским редитељем Милошем Пауновићем, који је одлично урадио сценски покрет у представи Балон од камена - Моја сјећања. Варијете је жанр који је код нас врло риједак, али сам сигуран да ће у питању бити веома интересантан пројекат.

Потом настављамо сарадњу са још једном редитељком млађе генерације, Ђурђом Тешић, која је у протекле три сезоне режирала три одличне представе у нашој кући (Дом Бернарде Албе, Госпођица Јулија и Три Сестре).

Шта још у РС од позоришта има вриједно помена, изузев Бање Луке и донекле Приједора?

Што се тиче професионалних позоришта, у РС постоје три - и сва три су у Бањој Луци: Народно позориште РС, Дјечије позориште РС и ГП "Јазавац". Мислим да ситуација у Позоришту Приједор, које такође није професионално, није нимало ружичаста и да тамо мора много озбиљније, темељније и промишљеније да се ради.

У Градишци је прошле године основано "Град позориште", у Требињу постоји Позориште "Мале ствари", чији се чланови аматерски баве театром, али већ годинама раде интересантне представе и постижу запажене резултате.

За развој професионалне сцене веома је битна аматерска сцена и велика је штета што у већини градова РС не постоје барем аматерска позоришта.

Мислиш ли да је улагање у културу непропорционално у односу Бања Лука - Република Српска?

Не знам колики је тачан проценат средстава која се улажу у културна дешавања у Бањој Луци, у односу на друге средине у РС. Обзиром да је Бања Лука највећи град у РС, и да је ту смјештен и највећи број културних институција (како оних којима је Влада оснивач, тако и невладиних) те многи фестивали и слична дешавања, мислим да је донекле и логично да је највећи дио средстава тренутно у Бањој Луци.

Међутим, пошто у овом тренутку немамо стратешке одреднице развоја културе РС, сигурно је да ће централизацијом дешавања у Бањој Луци, мање средине бити на губитку. Посебну обавезу према мањим срединама имају институције које су на буџету државе.

Пошто у овом тренутку немамо стратешке одреднице развоја културе РС, сигурно је да ће централизацијом дешавања у Бањој Луци, мање средине бити на губитку. Посебну обавезу према мањим срединама имају институције које су на буџету државе.

У складу с тим, НПРС већ годинама ради на пројекту стварања "Позоришне мреже РС". У оквиру тог пројекта покушавамо пронаћи начин, да своје програме изведемо широм РС. Веома битан фактор у читавој причи су локалне власти. Оне, опет, имају мање или више слуха за кулурне потребе својих грађана.

Нажалост, ми сами не можемо обезбједити комплетна средства за гостовања, али смо поред свих недаћа и уз помоћ локалних заједница представе играли у Мркоњић Граду, Козарској Дубици, Фочи, Костајници, Добоју, Бјељини, Требињу, Источном Сарајеву, Градишци, Брчком; као и у Сарајеву, Тузли, Мостару, Зеници, Бихаћу...

Ипак, било би неопходно плански регулисати стратегију развоја културе РС, а децентрализацију имати као једна од основних параметара у планирању те стратегије.

Без обзира што Сарајево има више позоришта, дужу традицију, те историју баснословних страних улагања у културу, да ли је бањолучка позоришна сцена досегла ниво на којем може достојно одговорити?

Да би Бања Лука постала центар у најширем смислу те ријечи, она мора да има аутентичан умјетнички израз у свим сферама умјетности. У позоришту смо у томе успјели и сад је потребно истрајати на томе.

Однос између Сарајева и Бање Луке на пољу позоришног живота, можемо оцјенити из више углова. Са три фестивала у БиХ (Јајце, Брчко, Мостар), на којима су учествовала не само сарајевска, него и тузланска, мостарска и зеничка позоришта; НПРС се вратило са главним наградама.

Ове године смо се са фестивала МЕСС у Сарајеву, што је веома значајан позоришни фестивал са дугом традицијом, вратили са две награде и то у веома јакој конкуренцији. Једино смо позориште из БиХ, које је наградио стручни жири МЕСС.

Да би Бања Лука постала центар у најширем смислу те ријечи, она мора да има аутентичан умјетнички израз у свим сферама умјетности. У позоришту смо у томе успјели и сад је потребно истрајати на томе

Чини ми се да је и атмосфера у позоришном животу Бање Луке много здравија и позитивнија, те да овдје имамо и бољу коминикацију са надлежним министарством.

Са друге стране, у Сарајеву постоји већи број театарских кућа, каква таква позоришна критика и један од најеминентнијих фестивала у окружењу, односно поменути МЕСС.

Наравно да у Сарајеву, као и у другим градовима, имамо доста пријатеља наше куће, са којима одлично сарађујемо. Коначно, мислим да у сваку даљу причу, са било којом другом позоришном средином у БиХ, улазимо потпуно равноправно.

Има ли формиране позоришне публике у БЛ, односно да ли НПРС од продаје улазница може намаћи икакав значајан проценат својих укупних трошкова?

У Бањој Луци постоји око три хиљаде људи који погледају све представе које изађу у току сезоне. То је око 1% од укупног броја становника Града Бања Лука.

Оно што мене радује, јесте чињеница да је попуњеност наших сала током сезоне изразито висока. Око 80% мјеста на свакој представи буде попуњено. Што је најбитније, већи дио наше публике чине млади људи.

Новац који позориште заради од продаје карата нам сигурно много значи. Од њега се, највећим дијелом, покривају свакодневни трошкови које кућа има. Ипак, то је мала сума у односу на трошкове и улагања, која живот једног позоришта захтијева.

Мислиш ли да Бањој Луци недостају стални садржаји попут опере или балета, и видиш ли неку будућност у којој би то могли имати? Има ли уопште мјеста у згради НПРС за овакву допуну?

На сцену НПРС могу да стану камерни балети и опере. И сад имамо проблем са складиштењем наше сценографије, па мислим да Бања Лука тренутно нема услова за редовно извођење балетских и оперних представа.

Не постоји адекватан простор за несметано одржавање представа тог типа, не постоје високошколске установе које би школовале довољан број чланова ансамбала (посебно за балет).

Оперне и балетске продукције су много скупље него позоришне, а најбитнији проблем јесте публика, која би конзумирала такав културни производ. Искрено, мислим да је у Бањој Луци такве публике јако мало.

Оперне и балетске продукције су много скупље него позоришне, а најбитнији проблем јесте публика, која би конзумирала такав културни производ. Искрено, мислим да је у Бањој Луци такве публике јако мало.

Један од програма који се у развијеним државама спроводи под окриљем министарстава културе, јесте едукација публике још од малих ногу. Ако бисмо сад почели са таквим програмима, мислим да бисмо за неколико десетина година могли имати националну Оперу и Балет у Бањој Луци.

Стварање таквих институција је мукотрпан и дуг процес, који мора да прати и развој града и друштвене свијести.

Најшира културна јавност је оштро осудила улагања Владе РС у БЛИФФ, "Турнеју" и "Св. Георгија". Пошто си ти био ангажован у неким од ових пројеката, слажеш ли се и колико са том оцјеном?

У Бањој Луци у овом тренутку живи бар десет младих редитеља, који су се школовали на Академији умјетности у Бањој Луци. Држава је улагала у њихово школовање и сад кад су завршили школу, веома је тешко да дођу до новца и сниме филм.

Министарство културе се у последњих пар година мало позабавило тим проблемом, али мислим да је то недовољно и неозбиљно. Релативно малим улагањима може да се уради много на промоцији. Како града Бање Луке, тако и читаве РС.

Посебан проблем је то што се олако даје новац за копродукције, које нам, реално, нису донијеле много доброг. Новац који је отишао у џепове приватних продуцената, могао је да буде подијељен на десет наших редитеља, који су могли од тог новца да сниме по један филм.

Онда би било смисла у организовању фестивала јер не знам за фестивал који није представио ниједну домаћу продукцију - сем БЛИФФ-а, или Бањалучког љетног фестивала (БАЛФ), који годинама нема ниједну своју премијеру.

Не знам за фестивал који није представио ниједну домаћу продукцију - сем БЛИФФ-а, или Бањалучког љетног фестивала (БАЛФ), који годинама нема ниједну своју премијеру

Мислим да је за сад наша мјера фестивал какав је Краткофил, који се из године у годину развија. Улазити у трку са Сарајево Филм Фестивалом, који има дугогодишњу традицију, инфраструктуру, контакте и подршку из иностранства; те трошити милионе као што је одрађено у случају БЛИФФ-а - то је бесмислено.

Немогуће је направити тако велике ствари преко ноћи и без људи који имају визију. За тако нешто није довољан само новац.

Да ли је требало бити главних, или бар значајнијих споредних улога домаћих глумаца, барем у висини нашег улагања, и треба ли се неким обликом синдикалног организовања и притиска на Владу РС, спријечити да се понови статирање (и сатирање) перјаница домаћег глумишта?

Не знам какве су врсте уговори прављени са филмаџијама, који су досад снимали филмове уз подршку нашег министарства, али сигурно је да би једна од тачака уговора требала бити и она којом се прецизира ангажовање људи из РС.

Надам се да је ово био довољан наук и да се неће дешавати да наши глумци, од којих неки сигурно по квалитету могу да стоје уз оне који су играли веће улоге у овим филмовима, неће играти споредне улоге.

Поред тога, имамо и Закон о кинематографији, који треба да садржи и једну или више тачака, које јасно одређују услове под којима се финансира снимање копродукционих пријеката из буџета Владе РС.

Шта је све потребно учинити, не задржавајући се само на савјетима и критици власти, да би у РС била створена филмска продукција играних, цјеловечерњих филмова, који би могли проћи селекцију међународних фестивала?

Треба имати кровну институцију, у којој би радили људи који знају шта је филм - Филмски центар РС. Путем конкурса и Закона о кинематографији бирати најбоље и њима давати шансу да раде, а прије свега улагати у домаће снаге.

Квалитет није упитан. Младих и талентованих људи нема много, али их има довољно да се почне. Нажалост, неки од њих пакују кофере и одлазе у друге средине, а таквих је све више међу оним најмлађима, који неће ни да се школују овдје.

У Бањој Луци су недавно отворене просторије још једног позоришта (ГП "Јазавац"), колико је то значајан догађај за град?

Отварање новог позоришта, те чињеница да је то позориште добило и своју сцену, представља велики подвиг. Прије свега, троје младих људи који су основали ГП "Јазавац".

Похвално је и то што су градске власти нашле простор, без којег је њихов рад био веома отежан. Сад је на људима који воде "Јазавац", да профилишу свој репертоар и наставе даље онако како су почели: амбициозно и храбро.

Позивам све оне који могу да им помогну, да им својом подршком олакшају рад. Као и досад, НПРС ће им увијек помагати и излазити у сусрет, јер сам сигуран да ће вријеме тек показати, колико је за град и РС значајна још једна позоришна сцена.

Постоји ли могућност да, кроз извјесно вријеме, три бањолучке позоришне куће изађу из стања симбиозе; те дође до стварања здраве конкуренције, која би дала исти такав резултат публици?

Реално, мислим да не постоји. Бар још неко вријеме. И није добро гледати позоришни живот Бање Луке на тај начин, јер ћемо још дуго лакше функционисати у симбиози, него свако за себе.

Вечерња сцена Дјечијег позоришта није довољно експлоатисана, иако на репертоару има пар одличних представа. ГП "Јазавац" је тек у повојима и пред њима је дуг пут да добију позориште, које има препознатљив репертоар.

Поред тога, немају стални ансамбл и у њиховим представама играју глумци Дјечијег и Народног позоришта РС. У НПРС играју глумци који су запослени и у Дјечијем позоришту и ГП "Јазавац", и ја мислим да је то добро. Штета је што је само Дјечије позориште затворено за такву сарадњу.

Да се разумијемо, нисам против конкуренције, поготово не здраве конкуренције, али мислим да тренутно НПРС највише и најпромишљеније улаже у своје продукције.

Можемо себи дозволити да бирамо глумачке подјеле и да их правимо врло студиозно и пажљиво.

Бањој Луци дефинитивно фали млађих драмских писаца и аутохтоних дјела из те области, да би заокружила ланац исхране, потребан за звање посебне и развијене позоришне сцене. "Балон од камена" је ту први корак, шта НПРС и ти лично, намјерава урадити по том питању у будућности?

Врата НПРС су отворена за све младе писце. Мјесечно добијамо неколико текстова, али смо и по том питању врло строги. На нашим сценама може бити изведено само оно што заиста посједује квалитет.

Притом, већина текстова које добијам стижу од писаца који нису из РС, а ја бих био најсрећнији да имамо више младих писаца попут Радмиле Смиљанић, која је врло талентована, што је и доказала својим текстом Балон од камена - Моја сјећања.

Један од дугорочних планова у НПРС, управо је улагање у домаће снаге у свим сегментима

Поред драматурга, у нашим представама се трудимо ангажовати што више домаћих снага у свим сегментима, тако да су са нама сарађивали и бројни студенти Академије умјетности са свих одсјека, затим Сопот, ди-џеј Вуди, Петар Билбија, Младен Матовић и многи други.

То је један од дугорочних планова у НПРС - улагање у домаће снаге у свим сегментима.

Шта данас на репертоару НПРС вриједи снимити у озбиљној видео-продукцији, да би остало за године које долазе, и приказивало се на ТВ?

За нашу архиву вриједи снимити све представе. Исто тако и за емитовање на телевизији, уколико се, наравно, представе добро сниме.

Један од пројеката који договарамо, управо је снимање наших представа са екипом Драмског програма РТС, која то већ годинама ради у београдским позориштима.

Сигурно да је то значајан документ који би остао генерациијама послије нас.

Данас је готово немогуће да глумци из РС достигну иконичност Бате Живојиновића или Драгана Николића. Када ће, и да ли ће, доћи до тога да ти или твоје колеге из НПРС, постанете препознатљиви у региону, барем као Сергеј Трифуновић или Рене Биторајац?

Људи о којима говорите јесу, или су били популарни, јер их је телевизија као медиј максимално експлоатисала. И то на једном великом простору - простору читаве бивше државе.

Значи, док год наше телевизије не буду улагале у игране програме, који ће бити озбиљно рађени, а не као ови који су досад рађени, дакле, на исти начин на који су прављене филмске копродукције о којима смо говорили, нема начина ни да глумци буду препознатљиви.

Веома је мало људи који нас знају као глумце из позоришта.

Да ли је неминовно, за стицање такве славе, напустити главни град РС?

Мислим да није, и да би такав начин размишљања би погубан по нашу културну сцену. Има неколико колега који су чланови нашег ансамбла, а у последње вријеме доста снимају, јер једноставно имају квалитет и можда мало више среће.

Опет, сигурно је да ће наши људи, уколико се код нас не буде паметно улагало у игране програме са домаћим снагама, почети да одлазе и раде тамо гдје има и више посла.

Смета ли ти позиција на којој се налазиш, да би се у потпуности осјећао као умјетник?

Умјетност је у оваквом кружењу имати комплетну сезону и постићи оволико колико смо ми направили у једној. Тако да и вођење једног овако великог и захтјевног пројекта, какав је репертоар позоришта, доживљавам као умјетност.

Оно што ме држи и тјера да радим је вјера да сутра може бити боље, колико год то утопистички звучало. Оптимиста сам по природи, мада се из дана у дан преиспитујем.

Требају ли умјетници иступати у јавност везано за политичке догађаје од пресудног значаја за друштво, и да ли то код нас није случај, јер их нико ништа не пита?

То што их нико ништа не пита и што они сами не дижу глас, говори гдје нам је заправо друштво и какве умјетнике имамо. Већина се понаша полтронски у односу на власт, без имало бунта и без неког вишег циља.

За разлику од умјетника и новинара у окружењу, наши већином ћуте, пишу оно што ова или она власт жели да прочита, пријављују се и чекају да прођу на неким конкурсима и то је све, а то је срамотно мало

Умјетник по дефиницији не смије бити задовољан постојећим стањем, мора да критикује и аргументовано напада све оно што нас окружује, а што није добро.

За разлику од умјетника и новинара у окружењу, наши већином ћуте, пишу оно што ова или она власт жели да прочита, пријављују се и чекају да прођу на неким конкурсима и то је све, а то је срамотно мало.

Шта планираш даље у професионалној каријери, мислим овдје прије свега на њен глумачки сегмент?

Планирам да се добро одморим преко љета. Празне су ми батерије. Потом, почиње нова сезона у НПРС. Биће тежа од претходне, јер је теже одржати овакав ниво, него ли га постићи.

У Хрватској треба да снимам филм са њиховим младим редитељем, Иваном Гораном Витезом. Веома интересантан млади човјек, чија су претходна два филма цензурисана или забрањена. Радујем се тој сарадњи.

Ипак, фокус мојих занимања и у наредне две године, биће репертоар НПРС.

(интервјуисао: Дани(ј)ел Симић)