Западни Балкан постаје све већи изазов за ЕУ која претендује да буде један од кључних актера на глобалној сцени.

Стратегије кориштене приликом тзв. великог праска односно проширења ЕУ на десет нових држава 2004 или накнадно јос двије, очигледно нису примјењиве за Балкан. Прије свега због комплексности ситуације на самом Балкану, али и подијељености чланица у приступу проширењу и поред декларативне оприједијељености за ширење уније. Лисабонски споразум је јако важан корак и сигнал у том правцу.

У протеклом периоду ЕУ је била укључена у процес изградње држава на Балакану прије свих БиХ и Косова, дјелимично и Македоније, и на такав начин постала унутрашњи актер у овим земљама и прије њиховог придруживања. То практично значи двоструку улогу ЕУ у овим земљама: и као унутрашњег, и као међународног актера. Да је таква позиција помало шизофрена имали смо прилику да се увјеримо у протеклом периоду. За успјех ових мисија градње државе, неопходно је направити јасну дистинкцију ових улога.

Док као међународни актер ЕУ има легитимно право формулисања политике и заступања властитих интереса, у случају ЕУ као унутрашњег актера у овим државама неопходан је принципијелан партнерски однос, који се своди на неутралну помоћ при изградњи институција, поштовању елементарних људских права и јачању владавине права и демократије.

Са друге стране међусобни односи држава на Балкану оптерећени конфликитима из протекле деценије у великој мјери утичу на регионалну сарадњу коју је ЕУ дефинисала као један од кљчних услова за придруживање.

Важност придруживања ЕУ за земље западног Балкана не треба посебно наглашавати, али значај овог процеса је важан и за саму ЕУ, мада о томе постоје подијељена мишљења унутар саме ЕУ. Прије свега апсорпција овог дијела Еуропе у ЕУ, би ојачала позицију саме ЕУ и потврдила њен статус глобалног актера који успјешно реализује своје интересе посебно у зонама које јасно гравитирају ЕУ.

Са друге стране, уколико се придруживање западног Балкана не деси у догледном периоду, то ће и за саму ЕУ отворити важна питања о правцима њеног развоја у будућности. Што ће значити да ће и ЕУ морати редефинисати своју позицију. Тако да ће схватање ЕУ као највећег мировног пројекта и најуспјешније економске и друштвене интеграције у историји морати бити проширено и на схватање ЕУ као неоколонијалне силе која у свом сусједсву управља неуспјешним државама-протекторатима.