autor: Senka Trivić

Koliko ste zadovoljni dosadašnjim rezultatima NTC sistema učenja i koje biste izdvojili kao najznačajnije?

Ovo što se dogodilo sa programom je prevazišlo sva moja očekivaja, jer sam počeo da malo doprinesem školskom sistemu, tako što ću pokušati da primenim neka konkretna medicinska otkrića – direktno u radu sa decom. Počeo sam pre 10-ak godina sa letnjim školama za decu iz dijaspore, u početku sa Mensom i Maticom Srpskom, a kasnije sa projektima koje sam realizovao sa Ministarstvom za dijasporu, zatim sa UNICEF-om i najviše sa Savezom učitelja Republike Srbije. Rezultati su bili vidljivi posle nekoliko meseci, a deca su jako pozitivno reagovala na ovakav način rada. Ovo bi bilo nemoguće da nisam imao podršku i pomoć Ljubomira Kustudiča i Uroša Petrovića (prijatelji iz Mense), koji su uložili puno ličnog vremena, truda i znanja da ovo se pokrenemo, a Uroš je i koautor programa.  Najznačaniji rezultat u ovome što radimo, je saradnja sa Savezom učitelja Republike Srbije, jer se radi o grupi entuzijasta koji pokušavaju da pomognu da malo pomerimo granice, da uradimo nešto dobro za našu decu jer mislimo da može i mora bolje da se radi.

Riječ dvije o suštini NTC programa?

NTC program je praktična primena novih otkrića iz neuronauka u pedagogiji, a program je podeljen u 3 dela: razvoj mozga i ukupnih sposobnosti, razvoj sposobnosti za učenje i primena naučenog, tj funkcionalno znanje.

A u sva tri segmenta ima puno toga što možemo da popravimo, jer u razvoju mozga i ukupnih sposobnosti su roditelji jako važni, a oni često prave velike greške koje mogu da uspore ili oštete razvoj deteta. Za taj deo programa smo napisali i knjigu “IQ deteta, briga roditelja” koja služi kao vodič roditeljima koji imaju dete od 3 do 7 godina.

Drugi deo programa je važan segment, jer pokušavamo da objasnimo da mozak ne radi reproduktivno i da moramo da menjamo način učenja ako hoćemo da pomognemo deci da nauče ono što se od njih očekuje.

Treći deo programa je povezivanje naučenog, a to je slaba karika u obrazovnom sistemu čitave Evrope, jer deca u Evropi prilično kasne za vršnjacima iz Azije. Dokazano je da od funkcionalnog znanja zavisi bruto nacionalni dohodak za 20 godina, pa je jasno da ovo mora da bude apsolutni prioritet za svaku ozbiljnu zemlju koja vodi računa o svojim resursima i budućnosti.

Prvo je to bila želja da radimo sa darovitom decom, ali u međuvremenu smo shvatili da ovaj način može da pomogne svakom detetu, tako da smo usmerili program na učitelje i vaspitače – kako bi oni mogli da pomažu deci.

Na roditeljima je osnovna odgovornost za razvoj djeteta. Po vašem iskustvu koje su to savremene najčešće greške koje prave iako u najboljim namjerama?

Ako bi morao da kažem jednu reč, to je prezaštićivanje. Roditelji očigledno ne shvataju da to može da ošteti biološki razvoj deteta. Verovatno i psiholozi imaju dosta toga da kažu o prezaštićivanju, ali što se tiče biologije i razvoja ukupnih sposobnosti deteta moramo da znamo da mi jako dugo živimo na planeti Zemlji, da smo hiljadama godina razvijali svoje sposobnosti, a da u poslednjih 20-30 godina sve više zaštićujemo decu čak i od bezazlenih igara. Tako da neki roditelji ne dozvoljavaju detetu da se ne penje na drvo da ne padne ili ne daju da dete skače po blatu da se ne isprlja ili da hoda po kiši da se ne razboli. Kako je krenulo za 10 godina će biti naslovna stranica u nekim novinama da je jedno dete primećeno da se penje na drveće, dok su roditelji sedeli na klupi u parku i bezbrižno ćaskali, umesto da su stajali ispod drveta da prihvate dete ukoliko slučajno padne.

Pored njih, ko sve još u sistemu ima neosporno bitnu ulogu u djetetovom odrastanju i oblikovanju?

Svi oni koji provode vreme sa detetom, a tu su uz roditelje, još i bake, dede i vaspitači.

Šta zapravo dijetetu treba braniti, a šta nije preporučljivo?

Treba mu zabraniti ono što je opasno za njega, ali roditelji često ne znaju šta je to. Nažalost previše bi stranica potrošili na to, jer samo na predavanjima pričam o greškama roditelja oko 2 sata. Ali evo važan savet – mi smo živa bića za kretanje i mozak se razvija u hodanju. Tako da ukoliko uključimo detetu TV ili kompjuter, postoji opasnost da to pređe u zavisnost, jer pojedina deca gledaju TV ili kompjuter po 3-4 sata dnevno. Da se razumemo, nisam ja protiv modetnih tehnologija, koristan je TV, a posebno kompjuter ali pitanje je koliko sati dnevno možemo da dozvolimo detetu u razvoju, posebno predškolcima, da provedu gledajući u ekran? Možda posla sata ili jedan sat, ali sigurno ne 2 ili 3 sata koliko smo u pojedinim istraživanjima dobili za decu uzrasta 6-7 godina.

Vaša predavanja se dijele po društvenim mrežama, po mnogim forumima. Da li vidite da se vaše poruke pravilo interpretiraju?

Uglavnom da, ali ponekad vidim da nešto nije ispravno preneto, što može da stvori konfuziju kod roditelja. Zato je najbolje da čitaju NTC knjige, da gledaju snimke predavanja na YouTube kanalu, a uskoro ćemo otvoriti zvaničnu internet stranicu NTC gde ćemo otvoriti posebnu stranicu za roditelje i odgovaraćemo na najčešće postavljana pitanja.

Kakvi su vam planovi u ovogodišnjem razvoju NTC programa?

Već radimo u 16 država Evrope, pa formiramo timove koji mogu da rade bez Uroša (Petrović) i mene, kako bismo pokrenuli program u još 3 ili 4 države ove godine, jer sve više roditelja zove i traži pomoć. I važan deo programa će biti primena NTC programa u sportu i primena programa u radu sa menadžerima (NTC:M) jer je sve više kompanija koje žele da rade po NTC metodu (III deo programa, koji se odnosi na funkcionalno znanje).