Којим писмом пишеш? Питање је које се може поставити само Србину. Ми смо тренутно једини народ у цивилизованој Европи, чији се апсолутно сви припадници могу похвалити да умију читати и писати по двије азбуке, на једном те истом језику.

Овај фељтон се намјерава бавити тим феноменом. Његовим посљедицама по српске националне, односно културне интересе. Од када датира овакво стање, какви су његови резултати, и шта нас очекује у будућности?

ЈУЧЕ ДАНАС СУТРА

ПОЛИТИЧКИ СТРУЧНО

Увријежено је мишљење, уколико ико мисли, да се одиграва природан културно-историјски процес, у којем ћирилица губи примат. То не само да није истина, него је још једна у низу намјерно начињених конструкција, у циљу њеног истискивања. Односно истинита је утолико, уколико сматрамо легитимним утицај чисте физичке силе, на културни развитак једне нације.

Онај чије је писмо и језик употребљаванији на планети, тај је у технолошком и организационом смислу најјачи. Латиница се стога употребљава у скоро свим научним ознакама, и међународним институцијама. Зашто се онда Периодни систем елемената, који је усложио Рус, биљежи латиницом? Многи ће рећи да је у питању мањи број ћириличних проналазака, у односу на латиничну почетну традицију и масовност. Добро.

Шта онда ако су Руси први у орбиту послали сателит, животињу, човјека и туристу? Први се спустили на површину Мјесеца, Венере, Марса? Деценијама опслуживали једину орбиталну станицу Мир, те и данас држе већину космичких рекорда? Свемирски туристи из САД, ипак бирају да иду са Русима. Један од разлога је мањак папирологије, други је вишак сигурности и јефтиноће. Значи ли то да, од сада и навијек, ћирилица мора бити једино службено писмо у Сунчевом систему? И читавом нама познатом свемиру?

Наравно да не. Јасно је да космополитизам не постоји, као ни било каква праведна глобализација. То су термини којима се успављују, и привољевају на покорност цивилизације и нације. У циљу спречавања њиховог аутономног развитка, и ограничења моћи досадашњег предводника и тлачитеља.

Под истим општечовјечанским изговорима, то су чинили Александар Македонски, Римски Цезари, Наполеон, колонијална Британија... па то данас нико не третира другачије него као освајања. Натурање језика, писма и обичаја, неизоставна је особина сваког освајача. Пристајање или непристајање, могућности су нападаних.

Језик, писмо, историја или вјера, као стопљени састојци националне или државне идеологије, нешто je око чега су моћнији народи кадри повести рат. Због тога је, напримјер, Ватикан први признао Словенију и Хрватску. Преурањеним потезом, изазвавши крвопролиће постјугословенских размјера. Исто тако Грчка не признаје Македонију, бојећи се да под овим именом губи територијално и духовно наслијеђе Александра Македонског.

Српски азбучни проблем је и одраз стања након хладноратовског сукоба, подгријаног остацима Берлинског зида. Ћирилични СССР се распао, грцајући у немаштини и уништеном систему вриједности. У који је нагло продрла проституција, организовани криминал, наркоманија, и западне НВО. НАТО чини све (и поред привидног савезиштва од 11.09.2001.) да тако и остане. Што се види у Украјини, Грузији и Бјелорусији.

Карактеристика организација које изводе  плишане револуције, је да се боре за људска права, само уколико у том послу има пара. У србијанским НВО, водећу улогу имају бивши комунистички кадрови, чије је крило поразио Слободан Милошевић. Стога они још страшнију диктатуру прије њега, покушавају представити као носталгично и праведно вријеме благостања. Националну судбину (тим и писмо), схватају као само једну од прескочених тачки дневног реда, испуштену на њиховом партијском прасастанку.

За владавине Јосипа Броза, уништен je сваки облик аутохтоног механизма за очување нације, изузев инертне и неприлагодљиве СПЦ. То нас доводи у положај налик времену турске окупације, али неколико вијекова касније! Од Срба је у СФРЈ начињена генерација без идентитета, обесмишљена незарађеним новцем западних кредита. И то се не мијења! Србија и даље има стотине улица и установа, именованих појмовима из држава, које исту сматрају непријатељском. Никоме ко живи на углу  Згребачке и Карађорђеве (нпр. Правда), не смета што у граду по којем се прометница зове, нема ни једне улице са појмом из Србије. Данас се сваки човјек који износи податке везане за српску нацију, посматра као ксенофобични параноик. Пун флоскула о теорији завјере, масонима, Атлантиди, Сорошу, браћи Тарабић, Теслином тајном оружју, Молдеру и Скали.

Неизоставно је пажљиво одвагати, какав се правац развитка српске нације прижељкује? Треба ли нам још један срчани удар у традицији, те којој традицији уопште припадамо? Потребно је направити лингвистичко-политички сабор, са званицама из свих политичких, културних, и научних удружења. Свих државних творевина са већим, или мањим српским предзнаком. И онда - одлучити се!

Након одлуке (каква год она била), приступити њеној јединственој примјени у свим друштвеним структурама. Да се оконча ово национално и културно ругло, које траје већ деценијама. Чини нас не језички неозбиљним, већ управо неписменим народом. Два алфабета нијесу потребна, практична, ни могућа. Отарасити се те графичке шизофрености треба, ако ни због чега другог, онда због менталног здравља сваког припадника заједнице. Принуђеног да му мозак непрестано глуми код-конвертор на сопственом језику.

Дани(ј)ел Симић