Којим писмом пишеш? Питање је које се може поставити само Србину. Ми смо тренутно једини народ у цивилизованој Европи, чији се апсолутно сви припадници могу похвалити да умију читати и писати по двије азбуке, на једном те истом језику.

Овај фељтон се намјерава бавити тим феноменом. Његовим посљедицама по српске националне, односно културне интересе. Од када датира овакво стање, какви су његови резултати, и шта нас очекује у будућности?

ЈУЧЕ ДАНАС СУТРА
СЦГ РС

Захваљујући наслијеђу САП Војводине, није никакав проблем пронаћи човјека у тридесетим годинама, који не зна званични језик своје државе. Самим тим и писмо. На путоказима су натписи на неколико језика, а метарске табле кажу чак и да је нешто општина, opština и općina.

Што води свему, само не економској исплативости, мирном суживоту, и грађанском друштву. Вјештачког потенцирања разлика је свјесна и влада Мађарске, која је одмах по ступању у ЕУ послала протест тамошњој скупштини. Знајући већ поменуте факте, жаљење на угроженост мањинских и људских права Мађара у Србији; нешто је што би се поређењем међудржавних односа с почетка 20. вијека, сматрало објавом рата.

За то вријеме, покрајинска Влада још од 2000. године лијепи латиничне плакате, стављајући то писмо као идеолошко опредјељење за аутономију. Српско културно средиште из предјугословенског периода, које се надахњивало косовском епиком и вапило за уједињењем, претворено је за само 60 година у расадник сецесионистичких, латинизираних идеологија, против којих су се Војвођани некада ватрено борили.

Сви на језику грађански орјентисани лидери, служе се најпримитивнијом локалпатриотском ксенофобијом, у циљу свог паланачког деспотизма.

Комунистима у прављењу ове административне цјелине, није сметало чак ни њено очигледно "аристократско" име. Стога на Трг Слободе у Новом Саду, или на неко друго мјесто, није никада додат достојан споменик војводи Стевану Шупљикцу, као што ни статуа цара Јована Ненада у Суботици (након рушења од стране мађарских фашиста) није обновљена све до вишепартијске ере.

Што указује да се, црногорском матрицом, тежило заметању етимологије имена покрајине. Да је то само ампутирани апендикс Војводине Србије, проглашене давне 1848.

Читав регион зависи искључиво од онога што се одвија у Београду. Тако имамо умоболно стање да се Срби изван матице (у данашњој Хрватској и Федерацији БиХ), боре за право да користе своје национално писмо, док оно у њиховој матичној држави, али и Републици Српској, изумире.

Осим писма, имамо и двије националне политике. Једну у слободној земљи, и једну ван ње, што нас чини скоро шизофреним народом. Тренутно стање на подручју примјене националног писма, може се окарактерисати као: потпуна атрофија азбучне свијести.

Међу дневним новинама у Београду, однос је 2000. године био 4:3 у корист ћирилице. Затим он 2002. пада 5:6 на штету ћирилице, да би 2006. он био 4:5, а 2008. чак 4:7. Такође у корист латинице. Симптоматично је да, изузев Правде, ниједан новопокренути, нетрадиционални лист, није одабрао ћирилицу за своје писмо; док је од периодике само Печат прешао са латинице на ћирилицу.

Говор о дневним новинама заварава, јер су оне по природи ствари високотиражне. Истраживање из 2000. године, на узорку од 107 стабилнијих издања нађених на излозима трафика у центру Београда (Славија), показало је поражавајући однос од 17:90 на штету ћирилице. Тај омјер је данас додатно помјерен у корист латинице, да се без претјеривања може говорити о изумирању ћирилице.

Данас, осам година касније, готово да не постоји могућност, да нека редакција покрене комерцијално новинско издање ћирилицом. Изузетак представљају они, чија уређивачка политика има национални или вјерски предзнак, али по правилу и никакав утицај на млађе нараштаје.

Посебно погађа, што у ћириличном облику нема ни један часопис који се бави аутомобилизмом или информационом технологијом, односно популаризацијом технологије уопште.

У случају музичких, тинејџ, модних, лајфстајл, па чак и трачерских публикација, избор ћирилице се сматра тржишним самоубиством. Повремени преседани, као у случају српског издања Плејбоја (логотип остаје латинични), учињени су искључиво у циљу разликовања од хрватског или досадашњег издања, односно након редакцијских свађа и цијепања (нпр. Српски Национал, Нови Блиц - касније Глас Јавности).

Заправо, изузев дневних издања и седмичника НиН, нема читаније и утицајније периодике штампане ћирилицом.

Истраживање, такође из 2000, проведено у Ц-маркету (Канарево брдо, Београд) прерасло је у потпуни крах. Циљ је био утврдити, колико домаћих производа има ћириличне етикете. Убрзо питање није био однос, него има ли ћирилице уопште? Седам година санкција, без услова за извоз, није промијенило ништа у трговачкој свијести.

Идеологија из комунистичког периода, ћирилици је задржала звање дизајнерски рогобатног писма. Од артикала у једном великом супермаркету, ћириличну амбалажу има тек незнатан број, најчешће не претјерано познатих.

Данас је тај број још сиромашнији, и нови ћирилични брендови се срећу готово само у прехрамбеној индустрији. Творитељи рекламних кампања, називе иностраних фирми биљеже углавном латиницом. Чине то по правопису земаља из којих исте потичу, док ћирилицу не употребљавају ни у осталим дијеловима пропагандне поруке.

Не постоји ТВ станица која користи искључиво ћирилицу. Државна телевизија је (са изузетком Трећег канала), била једина која је скоро искључиво употребљавала ћирилицу. У периоду након 5. октобра 2000. године, медијским простором Србије су завладали представници тзв. невладиног сектора, те им је због омражености РТС, успјело поистовјећење претходног режима и националног писма. На исти начин, на који су то учинили комунисти 1945. године.

Тако након сваке револуције, ћирилица пада за корак ниже. Већ 2001. године се појављују тенденције латиничног контаминирања РТС.

Данас, новоустановљеним прописима РРА, у етеру изузев РТС нема нити једна телевизија која претежно користи ћирилицу. Пинк, што је веома симптоматично, на територији Србије стране програме титлује ћирилицом, што није програмска политика његовог огранка у БиХ.

Титлови и плакати у српским биоскопима су искључио латинични. И за стране, и за домаће филмове. Иста ситуација је са омотима албума српских музичара.

Избор ћирилице у ту сврху је крајњи преседан, при чему се тај клише среће код обе супротстављене групације. Ни тзв. забавњаци, ни тзв. народњаци, не користе српско писмо, што је још један доказ потпуне глупости концепције о "двије Србије".

Дани(ј)ел Симић

(наставиће се)