Којим писмом пишеш? Питање је које се може поставити само Србину. Ми смо тренутно једини народ у цивилизованој Европи, чији се апсолутно сви припадници могу похвалити да умију читати и писати по двије азбуке, на једном те истом језику.

Овај фељтон се намјерава бавити тим феноменом. Његовим посљедицама по српске националне, односно културне интересе. Од када датира овакво стање, какви су његови резултати, и шта нас очекује у будућности?

ЈУЧЕ ДАНАС СУТРА

СЦГ РС

Може се рећи да је ситуација Србији и Црној Гори, ако не иста, a онда гора од оне у СФРЈ и СРЈ. Државне институције уопште не обраћају пажњу на азбучно питање, уз наслијеђену инерцију латиничног шовинизма и примитивизма.

Телекомуникационом револуцијом у времену приватизације, процес националног и цивилизацијског онеписмењавања Срба се још убрзаније наставио. Институт за српски језик, САНУ, Матица српска, и друге културне институције, за превенцију овог проблема нијесу учиниле ништа. У њима сједе или незаинтересовани каријеристи, или оматувјели мастодонти социјализма. Заједнички безидејни и неспособни.

Вишедеценијским искорјењивањем српске културне мисли у Србији, преостали су само кржљави, изломљени и камелеонизирани изданци. На које репресивни апарат није ни обраћао пажњу. Ти исти су, у сумрак социјализма, поискакали из својих земуница. Носећи глогове коце, и витлајући тајним масонским документима. То је, уз садејство васкрсне југословенске идеологије Мирјане Марковић, ако не огадило, а оно потпуно примитизовало напоре ка иоле успјешном повратку традиционалном писму.

Зато највећи грешници станују на ушћу Саве у Дунав. Политичари релативно слободне, и међународно признате државе. Од научног и образовног кадра који је одрастао и школовао се у социјализму, трпећи или бранећи лаж о тобожњем српскохрватском језику, не може се очекивати никакав нововјекован потез.

Административно наслијеђе и дневнополитичка неписменост, кроз протекло полустољеће су формално-правно раздробили српску територију, те је разнородна и по питању примјене писма. Наредна два одјељка, баве се описом затеченог стања.

Прво лабаво, а сада јасно одијељен државни апарат Црне Горе, односом према ћирилици је јасно најављивао независност. На првим изборима послије подјеле ДПС по Ђукановићевим и Булатовићевим шавовима, политичке партије су се одмах супротставиле и по писму.

Иако је логотип ДПС био ћирилични (доцније промијењен), плакати предизборне коалиције са СДП-ом су тад, изнимно, начињени латиницом. Новоосновани СНП је, симптоматично, остао вијеран ћирилици. Уз чињеницу да је Либерални савез потпуно латинизован, то писмо је постало писмо за отцјепљење, па је унионистички блок користио претежно ћирилицу.

Одустајањем од програма који је Мила Ђукановића довео на власт (Југославија без Милошевића), непримјетно се почела провлачити латиница.

Табле на улазу у државне институције постају двописмене (у Улцињу на албанском, без ћирилице), а полиција има латиничне натписе на возилима. На државној телевизији од ћирилице је остао само логотип, да би био замијењен латиничним словима РТЦГ. Средином децембра 2005. године, тим путем је пошла и српска тробојка у горњем десном углу екрана. Што је очит примјер везе, коју писмо остварује са националном свијешћу.

Ни комунисти нијесу могли смислити другу заставу за СР Црну Гору, него српску тробојку. Зато су инстант-идеолози, по црногорску аутохтоност морали поћи најмање 1.000 година у рикверц. Расправљајући о мјесту рођења, националном осјећају, или агресорским намјерама Стефана Немање (!?).

У шизофреној атмосфери гдје црногорска тробојка има плаветну, а српска плаву боју, ћирилично писмо је било исувише неугодан подсјетник, на српско традицијско опредјељење владарске лозе Петровића. Након резултата референдума, јасно је како завршава посао, који почиње прогоном ћирилице.

Територија која је такође измакла државној контроли, захваљујући највише језичкој и азбучној политици. Ситуација је била истовјетна оној у Војводини, уз то што се шиптарска национална мањина изборила за потпуно аутомоман школски систем на свим нивоима.

Огромна права (примјерице као када би Србин отишао из Зрењанина у Сент Андреју, и завршио електротехнику на матерњем језику), била су премалена. Тежило се политичкој (државној) самосталности, скривајући је иза мањинских права.

О услузи коју је Србија учинила за Шиптаре у цјелини, говори најбоље податак да је Катедра за албански језик и књижевност, основана много прије у Београду, него у Тирани.

За разлику од Срба из Војводине, Косовски Шиптари нијесу прописали ћирилицом. Зато су се након доласка НАТО-а, својски потрудили да затру сваки српски културноисторијски споменик.

Одсјај демократског пламена, са колективних ломача на којима су у љето 1999. пред школама спаљиване књиге на српском језику, своју искру је имао далеко раније. Још на личним картама САП Косова, гдје је Метохија избачена као топонимско подсјећање на манастирске посједе српске цркве (нпр. Херцеговина, у случају БиХ, није избачена "као продукт феудално-клерикалне прошлости").

У документима САП Косово је на првом мјесту писано албанским, а тек онда српским језиком. Зато ову лекцију о званичном језику и писму, треба добро да упамте све српске административне цјелине.

Дани(ј)ел Симић

(наставља се)