БАЊА ЛУКА - Којим писмом пишеш? Питање је које се може поставити само Србину. Ми смо тренутно једини народ у цивилизованој Европи, чији се апсолутно сви припадници могу похвалити да умију читати и писати по двије азбуке, на једном те истом језику.

Овај фељтон се намјерава бавити тим феноменом. Његовим посљедицама по српске националне, односно културне интересе. Од када датира овакво стање, какви су његови резултати, и шта нас очекује у будућности?

ЈУЧЕ ДАНАС СУТРА

СЦГ РС

У периоду социјализма су родитељима, нагло забринутим што им дјеца уче руски, сервиране приче о тежем усвајању енглеског језика, уколико се дјеца служе матерњим писмом.

Стога су у Србији и данас присутне глупости, које пласирају више него нестручни људи, објашњавајући како је ћирилица ружна, развучена, неприлагодљива, рогобатна, непримјерена...

Тај став је широко укоријењен, и поред тога што научна заједница такве термине апсолутно не познаје. И не признаје! Оне спадају више у домен психологије. Још приближније, њеног дијела који расвјетљава феномен трача. Има и таквих који су таламбасали да се, тобоже, латиница брже учи, а ћирилица спорије чита. Или, чак, да изглед слова анатемисаног писма - умара очи.

Ма колико то сваком здраворазумском појединцу изгледало смијешно и провидно, оставило је дубоку рану у српском традицијском току. (Детаљан деманти, и појашњење особина српске ћирилице, биће обрађен у посебном одјељку).

Образовни систем је најбољи показатељ развоја догађаја у будућности. Наставни кадар образован у периоду социјализма, овакву ситуацију и не доживљава као проблем. Њихово присуство у високошколским установама ствара нове, једнако друштвено незаинтересоване и неинформисане предаваче. Ријешење проблема се гура дубоко, у центар зачараног васпитног круга.

Најбитнија међу установама је Филолошки факултет у Београду. Намјесто да буде расадник, постао је живо блато српских лингвиста. У њему се мигоље студенти, слушајући како велики број професора и данас користи термин српскохрватски.

Поред тога што је термин политички, а не научни, он се не користи ни у једној новонасталој држави на српском говорном подручју (нпр. Хрватска га је избацила из свог Устава још у августу 1989.).

На адресу власти није упућена ни једна званична акција или полемика, у којој би академска јавност наступала јединствено. Зато се поставља питање чему тај факултет уопште, када не служи на добробит својој нацији?

Непрестано кукање због ужасавајућег материјалног положаја запослених, деведесетих је звучао готово трагикомично, будући да су добрим дијелом били сами за то криви. Најквалитетнији стручњаци су, без икакве борбе, допустили да о питањима језика и писма одлучују полуписмени хохштаплери. Трсећи се за дневнополитичке поене, и правећи још већу пометњу у нестручној јавности.

Обзиром да је језик специфична категорија, резултат је да се наука о њему не узима као озбиљна дисциплина. Њом има право да се бави свако, узимајући за вриједносни систем свој лични став (?!?).

Лични став студената Филолошког факултета у Београду, тада смо провјерили узевши један петицијски лист, на којем се захтијевао већи број исптитних рокова. Од 207 потписника, године уписа у распону од 1993.- 2000, само се њих 93 опредјелило за ћирилицу као писмо свог потписа. При том се ћирилицом готово никада не служе студенти страних језика, који исту не користи. То је био јасан знак, да је и будућа образовна елита начета латиницом.

Власт коалиције ДОС, изабрана захваљујући гаранцијама о легалитету и легитимитету будућег управљања државом, прва није поштовала Устав сопствене земље. Он је тада прописивао ћирилицу као званично писмо, а да се латиница користи на начин прописан законом.

Не консултујући ни једну надлежну установу (које усљед своје неспособности, ваљда то и не требају бити), након 5. октобра са двоазбучним натписима су се појавиле све новчанице, а не као до тада само оне девалвацијске од 50 и 100 динара. Уз отварање Универзитета у Новом Пазару, највећи град Рашке области је промијенио табле са именима улица у латиничне. Што је прошло без космополитско-националистичке критике институција као Телевизија Б92, које панично дижу прашину при сваком обратном потезу.

Министарства просвјете и културе Србије, нијесу се сјетила да уложе неку биједну суму новца, у развој софтвера који подржава ћирилични прсторед. У међувремену је то учинила корпорација Мајкрософт. Уз тешку муку и велику полемику у медијима, произведена је (уз обавезну латиничну) и ћирилична верзија њиховог оперативног система.

Поводом тог раскола, и скупштина тадашње СРЈ је 14. новембра 2002, донијела Декларацију о заштити ћирилице. У одмјерено сроченом тексту, идентификовани су сви кривци које смо до сада побројали. На њих је апеловано да врше своју дужност, уз упозорење да латиничење указује на одсуство националне свијести, те комплекс ниже вредности и погрешно схватање да ће нас удаљавање од себе самих приближити другима.

Осим овог значајног, али мртвог слова на папиру, Србија није учинила ништа да стандардизује и омасови електронску примјену националног писма.

Дани(ј)ел Симић

(наставиће се)