Којим писмом пишеш? Питање је које се може поставити само Србину. Ми смо тренутно једини народ у цивилизованој Европи, чији се апсолутно сви припадници могу похвалити да умију читати и писати по двије азбуке, на једном те истом језику.

Овај фељтон се намјерава бавити тим феноменом. Његовим посљедицама по српске националне, односно културне интересе. Од када датира овакво стање, какви су његови резултати, и шта нас очекује у будућности?

ЈУЧЕ ДАНАС СУТРА
Овај графолошки ендем, стар је свега шездесетак година. Створен 1945. године, кад је у званичне службе и систем образовања уведена латиница, фаворизована од стране комунистичког режима. Ћирилица је до тада била потпуно суверено писмо српског народа, и он се у БиХ под аустро-угарском управом, за њега одлучно борио.

Тако је 1883. озваничен Вуков фонолошки правопис (чак и за латиницу), 1905. је изборена наредбa о потпуној равноправности писама, а 1910. да сви ученици морају учити оба писма.

Ово је остваривано мукотрпно, поготово за вријеме владавине Калајевог насљедника, барона Буријана. Тада, због притиска државне управе, муслимани прелазе на латиницу, задржавајући понегдје босанчицу (варијетет ћирилице).

Да је Аустро-угарска свјесна значаја ћирилице за српски идентитет, показала је одмах по почетку Првог свјетског рата, што најбоље илуструје изјава генерала Саркотића: треба Србима ћирилицу као борбено средство учинити неупотребљивим.

Тако је њено укидање од краја 1914. до почетка 1915. постепено завршено у Хрватској. Забрану у БиХ предлаже Никола Мандић, замјеник Земаљског Поглавара и каснији предсједник Владе НДХ, али је извршена тек у јесен 1915. по успјешном окончању Макензенове офанзиве на Србију. Почетком 1916. окупационе власти укидају ћирилицу у Србији, а у априлу исте године и у Црној Гори. Ове одлуке је измјенила тек оружана сила, које је уједно створила Краљевину СХС.

Пројект предкомунистичког југословенства, имао је различите замисли на азбучном пољу. Једна од њих је да Срби прихвате латиницу, а Хрвати екавски изговор, како би се постигла тјешња веза у књижевном језику. Срби то никада нијесу прихватили, па се овај период не може сматрати раздобљем погубног дјеловања.

Уједињење под Карађорђевићима, до одређене мјере је чак и доприњело ширењу, односно несметанијем коришћењу ћирилице на западу.

Након Другог свјетског рата, иако је одлучна већина становништва СФРЈ користила ћирилицу, латиница је уздигнута на пиједестал свејугословенског писма. Прије свега, због владавине човјека који га није користио, нити је имао благонаклон однос ка народу којем писмо припада.

Култ личности је довољан повод, да се Јосип Броз означи као главни кривац за прогон ћирилице. Ако није био идејни творац пројекта, несумњиво је његов ктитор.

Борачки састав партизанског покрета је до капитулације Италије 1944. године, био је искључиво српски. Са друге стране, српска интелектуална елита је била изразито антикомунистичка. Особито након смрти Младена Стојановића, када је Тито постао најмаркантнија фигура комунистичког покрета. Зато је његова власт поистовјетила уништавање писма, са остацима парламентарне монархије.

Након 1945, директивом је наложено да се ћириличне писаће машине замијене латиничним, у свим установама СР Србије. У условима страховладе пријеких судова, није се могло ни помислити на јавну расправу о оправданости и легимитету таквог потеза, каква се данас захтијева при сваком говору о повратку ћирилице.

Латиница је постала писмо класно освијештеног, модерног Србина, који намјерава напредовати у служби. Ознаке путних праваца у српским мјестима су биљежене латиницом, а дјеца у школама су морала једне седмице писати ћирилицом, једне латиницом. Заузврат, у школама СР Хрватске, ћирилица се примјењивала колико и глагољица.

Дјеловање овог пројекта на подручју тзв. уже Србије је кључно, јер је комунистички режим оставио као резерват. Једину територију, гдје се придјев српски могао користити без оптужбе за шовинизам. Тај простор је, тековинама Првог српског устанка, постао културно средиште нације. Традицијом Доситејеве Велике устаничке школе, те самосталном државном управом, преузео је примат Новом Саду и другим научним упориштима у Војводини Србији.

Противћирилични покрет је најуже везан са политичком маргинализацијом српске нације, и имао је два правца. Први: денационализација Срба у Србији, а посебно у Црној Гори. Стварањем хибридне југословенске (тј. црногорске) нације, уз федералну владавину по матрици слаба Србија, јака Југославија. Други: одрођавање Срба у Хрватској и БиХ, ради њихове асимилације.

Симптоматично је да су све студентске и интелектуалне побуне српског народа (нпр. демонстрације 1968.), биле либералистичког предзнака; док су се у осталим националним заједницама СФРЈ, толерисали изразито агресивни шовинистички покрети.

То је кулиминирало кризом југословенства, и Уставом 1974. Републике су постале националне државе, док се југословенство и даље захтијевало једино од Срба. Београд је био (и данас је) космополитски оријентисан главни град СФРЈ, док су Љубљана, Загреб, Сарајево, Скопље, (али и Нови Сад, Титоград, Приштина) главни градови националних заједница доминантних, или присутних у тим административним цјелинама.

(наставља се)

Дани(ј)ел Симић